Ljubica Marić (Kragujevac, 18. mart 1909 — Beograd, 17. septembar 2003) je bila srpska kompozitorka i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Muzička reč Ljubice Marić je jasna i jezgrovita, zasnovana na baštini evropske prošlosti, prvobitno sa izrazitijim zapadnoevropskim uzorima, a kasnije sa duhom koji zrači sa balkanskog tla. U delima ove kompozitorke uočava se izraziti uticaj narodne muzičke tradicije. Za Ljubicu Marić komponovati znači nastavljati, tj. ne prekidati sa nečim što je sastavni deo života i samog detinjstva.

Na početku studija autorka je pokazivala afinitet prema četvrtstepenoj muzici, a primetna je i kratkotrajna faza direktnog oslonca na folklor u prvim posleratnim godinama (Brankovo kolo). Međutim, strogi atematizam i atonalnost ranih radova iščezli su iz njenih kompozicija, dok je zadržala trajno interesovanje za traženje novog zvuka i izraza. Zanimaju je istraživanja filozofske prirode, pa često poseže za arhaičnim motivima. Uprkos tome što je neposredan oslonac na folklor izuzetna pojava u njenim delima, prisustvo pojedinih melodijskih pokreta ili tonalnih elemenata kakvi se u narodnom melosu sreću ipak ostvaruje atmosferu koja nosi pečat našeg podneblja. U razgovoru sa Zoricom Makević Marićeva ističe da je „svaka živa realnost složenija od bilo kakvog ograničavanja“.^[6] Dodaje da se savremenost i prošlost ne suprotstavljaju, već se uzajamno potvrđuju, zajedno rastu i prerastaju u novo.