Љубица Марић (1909-2003)

Живот

Љубица Марић

Љубица Марић је рођена у Крагујевцу 18. марта 1909. Године. По завршетку Музичке школе у Београду где је композицију учила код Јосипа Славенског, наставила је студије музике у Прагу, и то у мајсторској школи Државног конзерваторијума код Јосифа Сука (1929-32) и на одељењу за четвртстепену музику код Алојзе Хабе (1936-37), док је упоредо похађала одсек за дириговање. По повратку у Београд ради у средњој музичкој школи “Станковић” (1938-45). Од 1957. до 1967. године ради прво као доцент, а онда и као ванредни професор теоријски предмета. Улази у Српску академију наука и уметности као дописни члан 1963. године, док 1981. године постаје редовни члан Одељења за ликовне и музичке уметности САНУ. Умире у Београду 17. септембра 2003. године.

Unesco је 2009. године у календар битних годишњица укључио и стогодишњицу рођења композиторке Љубице Марић. У Београду је основан камерни оркестар “Љубица Марић” 2006. године.

Осим музике, Марић се бавила и ликовном уметношћу, а писала је и филозофску поезију. Последњих неколико година живота водила је дневничке белешке.


Композициони стил

Љубица Марић припада групи наших композитора који су са студија у Прагу у Београд донели нове музичке тенденције као што су атоналност, атематизам, политоналност, као и експериментисање са четврттонском музиком. Ови музички експерименти се највише виде у њеним студентским композицијама (Дувачки квинтет, 1931), јер се њена рана дела (хор Туга за ђевојком), као и дела настала непосредно након Другог светског рата (Бранково коло, Три народне, Дечји хорови), диркетно ослањају на фолклор.

Фолклор остаје њена суптилна инспирација и у каснијим делима али начин на који га она инкорпорира у свој стил постаће заштитни знак њеног опуса. У Пасакаљи (1958) Марић гради стару барокну форму на савременим звучним средствима дајући јој истовремено и обележје нашег фолклора поставком теме на народној мелодији Заклела са Моравка ђевојка. Циклус Музика октоиха (1959-63) чине четири дела у којима композиторка повезује музику и мисаоност и духовност средњовековног Балкана кроз напеве из Октоиха, музичко-литургијске књиге у којој су напеви српског народног црквеног појања распоређени у осам гласова према својим мелодијским карактеристикама.

У делима након студија задржала је интересовање за тражење новог звука и израза, при чему се није само ограђивала на атематизама и атоналност, већ је посезала за архаичним музичким мотивима, који су често били богати фолклорним елементима музике нашег поднебља.


Награде

Награда Савезне владе (1949),
Октобарска награда (1957),
Седмојулска награда за животно дело (1965),
Октобарска награда за животно дело (1996).


Значајна дела

Туга за ђевојком, за мушки хор (1928)
Соната фантазија, за виолину соло (1928/29)

Дувачки квинтет (1931)
Музика за оркестар (1932)
Три прелудијума и етида, за клавир (1945, рев. 1997)
Три народне, за мешовити хор (1946)
Дечји хорови (1946/64)
Песма и игра, за клавир (1947)
Бранково коло, за клавир (1947)
Соната за виолину и клавир (1948)
Стихови из Горског вијенца за баритон и клавир (1951)

Песме простора, кантата за мешовити хор и симфонијски оркестар (1956)
Пасакаља, за симфонијски оркестар (1957)
Октоиха 1, за симфонијски оркестар (1958/9, рев.1998)
Византијски концерт, концерт за клавир (1959)
Праг сна, кантата за сопран, мецо-сопран, наратора и камерни оркестар (1961)
Остинато супер тема Октоиха, за клавир, харфу и гудачки оркестар (1963)
Чаробница, мелодијска рецитација за сопран и клавир (1964)

Инвокација, за контрабас и клавир (1983, рев. 1998)
Монодија Октоиха, за виолончело соло (1984)
Из тмине појање, речитативна кантата за мецо сопран и клавир (1984)
Асимптота, за виолину и гудачки оркестар (1986)
Чудесни милиграм, за флауту и сопран (1992)
Архаја, за гудачки трио (1992)
Архаја 2, за дувачки трио (1993, рев. 1998)
Торзо, за клавирски трио (1996, рев. 1998)


Значајна извођења

Дувачки квинтет је премијерно изведен на фестивалу Међународног друштва за савремену музику у Амстердаму (SIMC) 1933. године.

Премијерно извођење Сонате за виолину и клавир извеле су Марија и Олга Михаиловић 27. децембра 1948. године.

Кантата Песме простора први пут је изведена 8. децембра 1956. године од стране хора Радио Београда и Београдске филхармоније под управом Живојина Здравковића.

На премијери Пасакаље, 21. априла 1958. године, дело је извела Београдска филхармонија под управом Оскара Данона.

На премијери Музике Октоиха 1, 28. фебруара 1959. године дело је извео Симфонијски оркестар Радио Београда под управом Андреа Клитана.

На премијера Византијског концерта, 4. јуна 1963. године, дело је извео оркестар Београдске филхармоније под управом Оскара Данона, а као солиста наступио је Јурица Мураи.

Прво концертно извођење кантате Праг сна било је на Југословенској музичкој трибини у Опатији 1965. године, када су кантату извели солисти Драгослав Николић и Јулијана Анастасијевић, под управом Живојина Здравковића.

Остинато супер тема октоиха премијерно је изведена у оквиру Варшавске јесени 1963. године од стране ансабла “Славко Остерц” под управом диригента Ива Петрича.

6. октобра 2009. године, у оквиру Београдских музичких свечаности одржан је концерт музике Љубице Марић поводом обележавања стогодишњице њеног рођења. На концерту су Симфонијски оркестар и хор под управом Премила Петровића извели Византијски концерт (солисткиња је била Лидија Бизјак), Музику Октоиха 1, као и кантату Песме простора.


Значајна издања (нотна и аудио издања)

Музика Љубице Марић (4 диска), издао ПГП-РТС 2010. године.