Топ пет вокално-инструменталних циклуса савремених композитора

Циклуси песама за глас и инструменталну пратњу један су од основних жанрова романтичарске епохе. Складан спој две уметности – поезије и музике – а нарочито композиторска привилегија да у датим стиховима разоткрију неке дубље, скривене слојеве значење, чинили су их истовремено привлачном и изазовном формом. Уз то, разноврсност пропорција вокално-инструменталних циклуса, од скромног, лирског камерног жанра до опера у малом, учинили су их прилагодљивим и пријемчивим за сваку врсту извођача и публике.
Свој први успон овај жанр доживео је у делима Франца Шуберта, а устаљено је веровање да је својеврстан врхунац имао на самом заласку романтичарске епохе, где су за њега посвећено стварали Густав Малер као и енглеска „школа“: Едвард Елгар, Ралф Вон Вилијамс, Бенџамин Бритн, и други. На нашем подручју циклуси за глас и инструменталну пратњу први процват имали су тек у међуратном периоду, а нека од најквалитетнијих дела жанра везују се за опусе Милоја Милојевића, Јосипа Славенског и Станојла Рајичића. Ипак, ова остварења увелико су део нашег музичког канона и о њима је писано у свакој значајнијој студији српске музике у 20. веку; занимљиво би било осврнути се на тренутачну ситуацију жанра, те његов третман у стваралаштву неколико наших савремених композитора.

Дејан Деспић – Дубровачки канцонијер

Овај Деспићев циклус, написан 1989. године, сматра се врхунцем оног дела композиторовог опуса који настаје инспирисан Дубровником у време његове највеће славе. Изузев Дубровачког канцонијера, у ту групу спадају још два вокално-инструментална остварења: Јадрански сонети и Дубровачки дивертименто.

Дубровачки канцонијер циклус је од пет песама за глас и клавир (иако је испрва за инструменталну пратњу предвиђено озвучено чембало). Стихови циклуса пажљиво су одабрани из стваралаштва тројице дубровачких петраркиста из 15. и 16. века: Шишка Менчетића, Марина Држића и Савка Бобаљевића. Будући да се као примарна референца у наслову ове композиције указује једна од најзначајнијих збирки ренесансне љубавне поезије, Петраркин Канцонијер, Деспићев циклус песама очитава се као брижљива реанимација модела петраркијанске љубави: од наивности, верности, блаженства, све до горчине губитка у финалној песми – јер „вриме то слатко јак витар утјече“.

Већ од уводних тактова, који евоцирају звуке музичке кутије, симбола удаљених и полу-заборављених времена, овим циклусом доминира меланхолично расположење. У речима Ане Стефановић: „Дубровачки свет Дејана Деспића, већ по природи своје инспирације, и у стилском погледу оживљава класични свет у универзалном значењу или, бар, чежњу за њм: свет непосредне лепоте и посредовене осећајности“. Музички језик дела је, тако, неоимпресионистички: артикулација вокалне деонице је прозодијска, подражавајаћи карактеристични ритам и каденцу приморског дијалекта, а деоница пратећег инструмента сачињена је од лутајућих, узлазних и силазних пасажа у меззопиано динамици, разломљених акорада помућене тоналности, и истраживања тананог, вишег регистра клавијатуре. Ипак, инструментална интермеца имају функцију квази-риторнела, и садрже елементе ренесансне и барокне игре, пружајући живахан контраст превасходно лаганим и жалобним песмама. Овакав стилски профил ванредно добро одговара стиховима Дубровачког канцонијера, који према композиторовој организацији представљају „песмарицу неке младе Дубровкиње из давних времена, која би за свог драгог певала о својим љубавним усхићењима и патњама, а све под знамењем ’цвита лијепе младости’ који ’с годишти одходи и ш њима радости све наше одводи’…“.

Светлана Савић – Сонети

Другачији поглед на сонетно стваралаштво доноси остварење Светлане Савић, писано за женски глас, виолончело, клавир и електронику. Бавећи се заоставштином песничке форме која чини базу вокалне лирике, Светлана Савић га истражује на нове начине и крајње дословно ремиксује. Основу овог циклуса чине звучни узорци (семплови) говорне поезије Петрарке, Микеланђела, Шекспира и Бодлера. Текстуални предлошци значајни су, ипак, најпре по својој припадности канону класичне љубавне поезије; интимно тумачење текста није композиторкина примарна интенција. Сонети се разлажу на стихове, стихови на речи, речи на слогове, а смисао се растапа у ’чист’ звук. Уз семплове поетских рецитација, налазе се и одломци средњевековних и ренесансних музичких дела, а затим и фрагменти звукова из природе. Најистакнутији су снимци оглашавања птица мочварица у првом ставу – La Douce Nuit. Проткивајући ово већ комплексно слушно ткиво звуцима виолончела, клавира и гласа уживо, ствара се омамљујући контрапункт. Сви претходно поменути, разнородни звучни слојеви, уклопљени су на изузетно динамичан начин. Кроз музички ток провлаче се потмули клавирски акорди као и удаљене, тек овлаш пулсирајуће тачке у звучном простору међу диркама, час реторично час педално третирано виолончело, док електроника или представља моторични остинато или обогаћује сведени камерни ансамбл разноврсним звучним текстурама.

Интертекстуалност типична за постмодернизам, као и „атипична“ изражајна средства и технике (колико год се електроника и семпловање тиме могу сматрати у 2020. години), чине Сонете делом које вешто и очаравајуће преводи сензуалност старовременске лирике у савремене оквире.

Властимир Трајковић – Cinq poèmes de Stephan Mallarmé

Још један изданак неоимпресионистичке школе вокалне лирике код нас представља Cinq poèmes de Stephan Mallarmé за глас и оркестар Властимира Трајковића, дело из 2005. године. Превод пет песама Стефана Малармеа изабраних за овај циклус са француског на српски језик начинио је сам композитор с интенцијом да у српски језик унесе карактеристичну француску мелодичност; међутим, данас се ово дело може наћи и у извођењима у којима се пева на оригиналне француске стихове. Модел Дебисијевих мелодија очевидан је у сваком елементу овог вокално-инструменталног циклуса. Приметно је одсуство мелодије, те фокус на флексију и латентну мелодику говорне речи, односно, реторичко заснивање музике. Неравномеран музички метар композиције одговара ритму слободног стиха симболистичке поезије.

Детаљно тумачење композиције пружила је музиколошкиња Ана Стефановић, којој је прва песма циклуса и посвећена:

Једна је реч кључна – издвојена у првој песми, а затим присутна и у осталима – око које круже сва средишња малармеовска значења, ennui: немоћ, брига и бол, чекање без циља и лаки умор, сакупљени очак и бескрајна досада; заправо, Малармеов дуг бодлеровском spleen-у.

Ана Стефановић

Асонантних сазвучја и екстремног гласовног регистра, овај Трајковићев циклус пружа верно омузикаљење тмурног и превратног расположења интензивних унутрашњих превирања можда највећег поете fin-de-siècle-а.

Исидора Жебељан – Руковети

Из потпуно другачијег миљеа потичу мелодијски и текстуални предлошци Руковети Исидоре Жебељан, остварење које је, према речима композиторке, настало из сећања на звуке и осећања из њеног детињства. Позивајући се на жанр аутохтон српској музичкој традицији, Руковети се, ипак, за разлику од Мокрањчевог magnum opus-а, баве најпре градским, а не старим сеоским фолклором, и то градским песмама са подручја Војводине – која је у Мокрањчево доба још увек била део Аустроугарског царства. Начин рада композиторке са датим песама боји их одређеном непролазном меланхолијом; мелизми у нежном сопранском регистру праћени су дисонантним акордима и дубоким, брујећим басовим тоновима. Циклус почиње „Успаванком“, која представља основну, полазну лирску тачку. Међутим, груба оркестарска интермеца упорно прекидају фолклорни пој, те кроз дело и емоционални и изражајни опсег сопрана расте и растеже се у све екстремнијим интервалским скоковима и снажнијим динамичким успонима. Напослетку, циклус се завршава у хипнотишуће репетитивном посмртном покличу: „Умри душо, и ја ћу умрети“, а који разоткрива основне силе које делују испод сваке народне песме – теме љубави и смрти.

Засноване на традиционалном диптиху лирског и драмског, Руковети представљају посебно вредан приказ струје паганског експресионизма у српском музичком стваралаштва на пољу жанра вокалне лирике. Слушајући их, можемо у потпуности разумети композиторкину поетику, коју је једном приликом на следећи начин сумирала:

Сада ми се чини да у основи мог музичког језика лежи спој између жудње за дивним, анђеоским, небеским мелодијама и ритуалне, демонске, до изнемоглости исцрпљујуће, лудачке енергије паганске игре и циганског дерта, које су моји преци покупили током безбројних номадских селидби кроз јерменске гудуре, румунске и српске мочваре, баруштине и степе.

Исидора Жебељан

Југ К. Марковић – Serbian Love Songs

„Најмлађе“ дело на овој листи, циклус од седам песама за сопран и гудачки квартет Југа К. Марковића уједно је и једина композиција коју смо изабрали, а која у музику преводи лирику српских песника. Осим што је неколико текстуалних предложака преузето из песама Јована Јовановића Змаја („Тихо ноћи“), Милоша Црњанског („Мизера“) и Васка Попе („Очију твојих да није“, „Далеко у нама“), три песме („Срце пуно јада“, „Нај ти прстен момче“, „Изговор“) компоноване су и на стихове народне љубавне лирике. Марковићева „звучна археологија“ за своје поље истраживања овом приликом узима како нашу послератну музичку прошлост и тадашњу интензивну усмереност на романтичарску лирику, али се истовремено и непосредно позива на звучања нашег музичког фолклора. Иако се у песми „Изговор“ поигравање са динамичким и регистарским могућностима сопрана веома брзо доводи до тачке апсурда, дело обилује занимљивим инструменталним ефектима и домишљатим поступцима. Пун хомофони слог, који бруји попут оргуљашких акорада, посебно је ефектан у првој и последњој песми. Након грубог, заморног рада са материјалом у средишњем делу циклуса, следи неочекивана апотеоза, интроспекција без икаквих ироничних отклона, како и доличи медитативној љубави Васка Попе: „Пронашли смо се / на златној висоравни / далеко у нама”.

Пише: Тиса Јукић

One comment on “Топ пет вокално-инструменталних циклуса савремених композитора

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *