Живот
Рођен 15. септембра 1851. године у банатском селу Врањеву. Похађао учитељску школу у Сомбору, где је на подстрек наставника музике Драгутина Блажека написао прве композиције. Маринковић је студирао од 1873-81 (са прекидима) на Оргуљској школи у Прагу. У Бечу је провео 1886-87. годину, слушајући притом, између осталог, предавања Едуарда Ханслика на универзитету.
У Београду је радио као диригент у многим певачким друштвима – Београдско певачко друштво (1881-86), Академско певачко друштво “Обилић” (1889-1900), Радничко певачко друштво, Српско-јеврејско певачко друштво, и др. Паралелно са тиме радио је и као наставник музике у богословији, у учитељској школи, и у Другој мушкој гимназији (1891-1924).
Краће време је објављивао чланке о музици у часопису Преодница.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (претече САНУ) 1907. године.
Умро је у Београду 13. маја 1931. године.
Идеологија музичког национализма коју је инаугурисао Корнелије Станковић, и усавршавање композиционе технике до које је у својим делима дошао Даворин Јенко, били су предуслови за појаву Јосифа Маринковића. У његовом стваралаштву српска музика достиже виши уметнички ниво (макар на нивоу малих вокалних форми које је компоновао). Маринковић, заједно са Стеваном Стојановићем Мокрањцем, представљају централне личности српског музичког стваралаштва краја XIX и на прелазу у XX век.
Неколико музичких школа у Србији носи име Јосифа Маринковића. У Новом Бечеју се сваке године одржавају дани Јосифа Маринковића под називом “Обзорје на Тиси”.
Композициони стил
Изузев неколико инструменталних дела, Маринковићев опус је готово искључиво окренут вокалној музици. Написао је 11 Кола (сплетова народних песама) за мушки и мешовити хор, али и доста песама оригиналне инвенције међу којима се нарочито истичу оне писане на родољубиве текстове. У српску уметничку музику је први увео жанр хора са клавирском пратњом који је неговао током читавог стваралаштва.
Соло песме заузимају значајно место у Маринковићевом стваралаштву, док се он сматра и оснивачем жанра соло песме у српској уметничкој музици. Компоновао је соло песме на текстове српских песника, али је такође и уметнички обрађивао народне песме (чиме се сматра оснивачем касније популарног жанра уметнички оплемењене севдалинке). У Маринковићевом раду на соло песмама огледа се његов лиризам, брига за текст и дикцију, али и разрађени клавирски парт.
Значајна дела
Хорови
Устајте браћо, за мушки хор, 1872.
Народни збор (Хеј, трубачу!), за мушки хор, 1876. (химна Академског певачког друштва “Обилић”)
Прво коло за мушки хор, 1881.
Друго коло за мушки хор, 1882.
Треће коло за мушки хор, текст Б. Радичевић, 1882. (верзија за мешовити хор из 1896. године)
Четврто коло за мушки хор, 1882.
Песмом срцу, за мушки хор, 1882.
Пето коло, за мушки хор, текст Б. Радичевић, 1883. (друга верзија 1889. године)
Шесто коло за мешовити хор, 1884.
Посмртна песма, за мушки хор, 1884.
Косовска химна, за мушки хор, 1889.
Седмо коло, за мушки хор, 1889.
Радничка песма, за мешовити хор, 1890.
Осмо коло, за мушки хор, 1890.
Девето коло, за мушки хор, текст Б. Радичевић, 1892.
Десето коло, за мешовити хор, 1896.
Бугарске народне песме, за мушки хор, 1896.
Апотеоза Вуку, за мешовити хор, 1897.
Једанаесто коло, за мешовити хор, 1897
Пролетња зора, за мешовити хор, 1899. (на текст Јована Грчића Миленка)
Славија, за мушки хор, око 1907.
Химна Балкана, за мушки хор, око 1908.
Јуначки поклич, за мушки хор, око 1910.
Помен, за мешовити хор, око 1929.
Прво опело, за мушки хор, пре 1882.
Литургија светог Јована Златоустог, за мешовити хор, око 1889 (објављена 1935. године из пронађених фрагмената које је реконструисао и уредио Коста Манојловић)
Хорови са клавирском пратњом
Задовољна река, за мешовити хор и клавир, 1881. (на текст Јована Грчића Миленка)
На Велики петак, за мешовити хор и клавир, 1883. (на текст Јована Јовановића Змаја)
Јадна мајка, за мешовити хор и клавир, 1884.
Молитва, за мешовити хор и клавир, 1889. (две верзије као соло песме, 1889. и 1931, на текст Војислава Илића)
Поточара, за мешовити хор и клавир, 1910. (на текст Јована Грчића Миленка)
Кантата Доситеју Обрадовићу, за мешовити хор и клавир, 1911.
Соло песме
Ала је леп овај свет, соло песма, прва верзија око 1880. (на текст Јована Јовановића Змаја)
Под прозором, соло песма, око 1880. (на текст Јована Јовановића Змаја)
Стојанке (Под пенџерите), соло песма, 1883. (на текст Драгутина Илића)
Шано, душо, соло песма, пре 1886.
Грм, соло песма, 1893. (на текст Војислава Илића)
Ох, како Сунце сија, соло песма, 1899. (верзија за мешовити и дечји хор, дует, на текст Војислава Илића)
Ој, месече, соло песма, пре 1907.
Кажи ми, кажи, соло песма, 1931. (на текст Војислава Илића)
Растанак, соло песма, 1931. (на текст Војислава Илића)
Где си, душо, где си рано (на текст Бранка Радичевића)
Поток жубори (на текст Ђуре Јакшића)
Суђаје, музика за комад с певањем, текст Љубомира Петровић, 1894.
Значајна извођења
18. јануар 1890. Мокрањац са Београдским певачким друштвом извео хорску верзију песме Молитва.
16. мај 1910. године, концерт Маринковићевих композиција, премијерно изведена Поточара (хором “Обилић” дириговао Хинко Маржинец).
14. мај 1935, премијерно извођење Литургије, Учитељско певачко друштво “Маринковић”, под управом Милана Бајшанског.
30. март 1954, премијерно извођње Кантате Доситеју Обрадовићу. Иако написана поводом стогодишњице Доситејеве смрти 1911. године, тек 1954. године у оркестрацији Александра Обрадовића извео ју је хор КУД “Ђока Павловић” под управом диригента Александра Залијева.
Значајна издања (нотна и аудио издања)
Литургију је извео и снимио 1999. године хор Радио-телевизије Србије под управом Бојана Суђића, а издао ПГП-РТС.