Живот
Станислав Бинички је рођен 27. јула 1872. године у селу Јасика код Крушевца. Прва музичка знања је стекао у гимназији, након чега уписује Филозофски факултет у Београду, где оснива Академско музичко друштво које је имало за циљ да негује инструменталну музику. Након студија радио је годину дана у гимназији у Лесковцу (1894-95), након чега одлази у Минхен на Музичку академију где је 1895-99. године студирао композицију и соло-певање. Након студија се враћа у Београд и почиње да ради као диригент у Народном позоришту. Ту 1899. године оснива Београдски војни оркестар, први симфонијски оркестар у Србији, док 1904. године оснива Музику краљеве гарде којом руководи до 1920. године. Био је стални диригент и певачког друштва “Станковић” што му је дало могућност да организује прва београдска извођења великих инстурменталних дела као што су Хајднов ораторијуми Седам речи Христових (београдска премијера 1907. године) и Стварање света (1908. године), али и Бетовенова ИX симфонија (1910. године), као и Христићев ораторијум Васкрсење. Са великим инструменталним саставом од Музике краљеве гарде и певачког друштва “Станковић” наступао је у Одеси (1911), Грчкој и Француској (током Првог светског рата), као и Чехословачкој (1923). Бинички је, такође, један од оснивача Српске музичке школе 1899. године (заједно са Мокрањцем и Цветком Манојловићем), а такође је био и први директор новоосноване музичке школе “Станковић” 1911. године. Приликом оснивања београдске опере 1920. године Бинички постаје њен директор и диригент. Четири године касније се повлачи из јавног живота. Умро је у Београду 15. фебруара 1942. године.
У његовом родном селу сваке године се организују Дани Станислава Биничког који окупљају многе солисте и ансамбле из земље и иностранства.
Музичке школе са његовим именом постоје у Београду и Лесковцу.
Композициони стил
Бинички на композиторској хронологији српске музике заузима прелазно место између Мокрањца и Маринковића, аутора оријентисаних искључиво ка вокалној музици, и групе стваралаца који започињу продор ка већим инструменталним и сценских облицима (као што су Коњовић, Милојевић, Христић). Стога се он у свом композиторском стилу ослањао на народни мелос, који је често интерпретирао са траговима градског, сентиментално-севдалијског схватања фолклора, што је можда управо разлог зашто су његова дела својевремено уживала широку популарност.
Значајна дела
Сценска музика
- На уранку, опера у једном чину (1903), на либрето Бранислава Нушића (оригинална партитура је изгубљена, те је за обновљено извођење приликом прославе сто година Народног позоришта 1968. године, Крешимир Барановић урадио нову оркестрацију и инструментацију.
- Eквиноцио, сценска увертира (1903), компонована за истоимену драму Иве Војновића.
- Из мог завичаја, уверитра (1899).
Соло песме и циклуси песама
- Песме из Јужне Србије, циклус песама за глас и клавир
- Мијатовке, циклус песама за глас и оркестар, записане према певању својевремено чувеног народног певача Мијата Мијатовића
- Гривна, соло песма на текст Алексе Шантића
- Под јоргованом, соло песма на текст Алексе Шантића
- Да су мени очи твоје, соло песма на текст Јована Илића
- На Липару, соло песма на текст Ђуре Јакшића
- Дан за даном, соло песма на текст Војислава Илића
Хорска музика
- Сељанчице, шест хорова (1908) на текстове Милорада Петровића
- Литургија, написана за певачко друштво “Станковић” које је деловало и као црквени хор док га је водио Бинички.
Инструментална музика
- Марш на Дрину (1915)
- Гардијски марш
Значајна извођења
Премијера опере На уранку одржана је 2. јануара 1904. године у Народном позоришту, под управом аутора, и уз учешће тада познатих певача Султане Цијукове и Жарка Савића.
Марш на Дрину је изведен 1961. године у Стокхолму када је Иво Андрић примао Нобелову награду за књижевност.