Први портрет који вам представљамо у 2020. години приказује маштовити стваралачки лик композиторке Светлане Савић насликан разиграним бојама. Ванредни је професор на катедри за композицију ФМУ у Београду и добитница Мокрањчеве награде за 2014. годину, као и награде за композитора 2016. године у избору часописа Музика Класика. Такође је носилац две награде Међународне трибине композиора, а њена дела изводе реномирани извођачи, ансамбли и оркестри на свим меридијанима. У разговору који смо водили између осталог можете сазнати које су теме централне за Светлану Савић, због чега је склона вокално-инструменталном жанру, како комуницира путем звука и зашто је зу њу музика магична.
Шта је пробудило у Вама жељу да постанете композиторка?
Композицију сам уписала некако „случајно“. У средњој школи сам свирала хармонику. Пошто у тадашњој Југославији није постојала могућност да студирам овај инструмент, композитор Марјан Шијанец, мој професор у МШ „Др Војислав Вучковић“, подстакао ме је да напишем неколико малих комада. Одвео ме је на консултације код професора Срђана Хофмана на ФМУ, положила сам пријемни испит и уписала композицију 1989. године. Постала сам композитор после много година, у тренутку када сам схватила да сам депресивна када не пишем. А када пишем – дишем, плешем и радујем се.
Како бисте дефинисали естетику/поетику/стилистику сопственог опуса?
Ноте и дефиниције остављам извођачима, теоретичарима и музиколозима. Последњих година компонујем за људе које познајем, ценим и волим, па понекад пишем оно што мислим да им одговара и што ће их забавити. Наравно, пишем и за себе, оно што ми се свиђа и што желим да пренесем другима. Склона сам вокално-инструменталном жанру, јер волим да читам и обожавам поезију. Често радим у електроакустичком медију, пошто ми даје могућност за уношење метамузичког садржаја у композицију.
Из којих извора црпите инспирацију? Чиме је највише подстакнута Ваша креативност?
Инспирација ми стиже из књига, слика, мириса, сећања, из моје стварности. Емоције, духовност, разиграност и самопоуздање, битни су подстицаји у мом стваралаштву.
Како се одвија код Вас стваралачки процес? Да ли је блискији Шенберговој идеји целине или циљаном трагању Стравинског, или пак имате другачији приступ чину компоновања?
Ближа сам трагању, истраживању, експерименту. Пуштам да ме материјал поведе, да ме музика изненади, да је кротим, да је кројим, да се играм.
Чему стремите у својима делима као уметница и композиторка? Имате ли неку посебну идеју водиљу или више њих?
Желим да се повежем са људима, да им дам део свог света и живота. Желим да комуницирам звуком и вибрацијом, са бићима, планетом и свемиром. Често се бавим темама љубави, развоја, природе, туге, смрти… Понекад моје композиције критикују неки социјални контекст, а некад се испостави да предвиде догађаје у мом животу и у друштву у коме стварам. Зато је за мене музика и магична.
Какво мишљење имате о питању херметичности и комуникативности у савременим делима класичне музике? На који начин приступате томе проблему у Вашим композицијама?
Херметичност и комуникативност су одлика сваког уметничког дела, али у међусобно различитим односима. Моја музика је херметична док је у четири зида, у мојим рукама, ушима и глави. Не одређујем колико ће бити комуникативна и да ли ће уопште комуницирати. Ја комуницирам звуковима који су ми важни – одабрани, сређени, сложени. Могу да одашиљем сигнал у бескрај, као Voyager, док ме не поједе црна рупа. Могу да резонирам и са само двоје људи у сали, али важно ми је да иза своје музике стојим свим срцем.
Можете ли нам описати Ваша искуства са светом музике у иностранству и упоредити са тренутном ситуацијом на домаћој класичној музичкој сцени? У којој мери је могуће да стасавају и афирмишу се младе генерације композитора у нашој земљи? Какав је тај однос према Вашем еснафу у страним државама?
Наши композитори и извођачи вредно раде и наша сцена је динамична, драматична и веома квалитетна. Мислим да већина студената композиције са Факултета понесе супериорне компетенције за бављење музиком и код нас и у свету. Нисам склона поређењу, јер напољу обично тражим грешке, а код нас потенцирам добре аспекте. Ваљда је то мој modus vivendi у овом времену и на овом месту…
Колико Вам наруџбине диктирају одабир састава и формално/садржинских елемената при компоновању, а колико је то ствар слободног нахођења? Да ли Вам стваралачки пут трасирају превасходно поруџбине или више пишете према унутрашњим импулсима? Или је то неодвојиво у Вашем раду?
Последњих година пишем углавном поручене композиције и због тога сам веома захвална. Волим да замишљам лица и гестове људи за које пишем, инспиришу ме њихове способности и таленат. Некада је било сасвим нормално да одличним извођењем сматрате оно које представи 70–80% ваше партитуре. Данас су извођења мојих композиција толико боља од онога што замислим, да све више дајем простор извођачима. Последња композиција коју сам написала је прилично алеаторичка. А без оних „унутрашњих импулса“ не бих могла да устанем ујутро и почнем да компонујем, а без тога не бих могла да живим, значи, све је у вези.
Радите ли тренутно на некој новој композицији? Јесу ли у плану нека извођења Ваших дела у наредном периоду?
С радошћу очекујем концерт Горана Костића и Мине Маринковић, 21. јуна, када ће премијерно извести дуо за контрабас и харфу „Боунцинг анд роллинг“, а 30. јуна Теа Димитријевић и Дејан Суботић ће свирати композицију „Сличице – дупликати“ за клавир четвороручно у Сали Београдске филхармоније. Преко лета пишем за Београдски трио и ново електроакустичко дело за фантастичну Ану Радовановић. Имам и једну дивну поему Недељка Терзића, „душу дала“ за мешовити хор…