Шта је пробудило у теби жељу да постанеш композитор?

Колико могу да се сетим, од својих најранијих дана у музичкој школи, више сам волео да импровизујем на инструменту него да вежбам оно што ми је на часу задато. Почео сам са хармоником (позиционирање тог инструмента у нашем друштву ми је чак и пољулало жељу да се бавим музиком), потом сам додао електричну гитару, свирао у бенду, ишао паралелно у Средњу музичку школу и Гимназију, и на крају је љубав према уметничкој музици превладала у односу на све остале жанрове, и идеја да сам креирам музички ток у најшаренијој инструментацији победила и довела ме на пријемни за Композицију.

Како би дефинисао естетику/поетику/стилистику сопственог опуса?

Мислим да није на мени да то дефинишем, а са друге стране нисам сигуран да имам довољно композиторског „стажа“ да би се тако нешто закључивало. Не рачунајући своје почетке на студијама или неспретне покушаје пре тога, рекао бих да сам до сада прошао кроз неке две фазе. Прва је била везана за полистилизам и у том музичком језику мислим да сам, ако смем да кажем, савладао композициони занат. Некаква друга фаза је оно што највише има утицаја на мене и мој рад последњих шест година, спектрална музика. Не бих се декларисао као спектралиста или нешто слично, али играње са тембром, бојом звучања појединачних инструмента услед различитих техника свирања и/или бојом ансамбла ми је изузетно важно и инспиративно. Такође, врло ми је инспиративно да одређене процесе везане за рад у електронској музици преводим у медиј акустичког и обрнуто.

Из којих извора црпиш инсипирацију? Чиме је највише подстакнута твоја креативност?

Мислим да изузетна посвећеност и пуно рада оно што је најбитније. Чекајући на инспирацију, човек може да никад ништа не напише и зато инспирацију треба мало и „погурати“, „боцнути“ је да се пробуди. Ако постоје елементи који могу да ступе у некакву интеракцију, може и читав космос да се створи, али је потребно да постоји материјал са којим може да се ради. Изузетна жеља, можда пре и потреба за компоновањем, терају ме да се бавим овим „послом“ свакодневно и „прековремено“. То чини да сам процес није увек угодан и лаган, али све дође на своје место, и реши се како треба када надође моменат инспирација. У тим тренуцима као да човек успе да сагледа ширу слику онога што ради, освести који су то ситни детаљи неопходни да се наизглед хаотично набацан материјал склопи у оно што је и била првобитна идеја.

Када спомињем космос, у претходном периоду, врло интересантни су ми били звучни материјали које је објавила НАСА. У питању су „звуци“ планета и осталих небеских тела у Сунчевом систему, заправо то су електромагнетни таласи који су транспоновани како би људско ухо могло да их перципира. Са друге стране, инспирацију проналазим у спекталним анализама појединачних тонова различитих инструмената или у звучном садржају добијеним нестандардним свирањем на њима. Привлачи ме идеја да се загледам у унутрашњи садржај неког звучног узорка и у томе да проналазим материјал за обликовање композиције.

Како се одвија код тебе стваралачки процес? Да ли је блискији Шенберговој идеји целине или циљаном трагању Стравинског, или пак имаш другачији приступ чину компоновања?

У процесу компоновања трудим се да избацим или макар сведем на минимум лутање за материјалима и додавање садржаја путем импровизације. Почетак мог компоновања је одабир звучног узорка са којим планирам да радим, а то варира од уснимљеног само једног тон на инструменту, акорда у ансамблу, па до дела музичког тока (неке моје пређашње композиције, новокреираног садржаја, цитат нечије музике, сегмент поменутих Насиних снимак, итд.). Потом тај узорак подвргавам различитим анализама спектра и добијене резултате користим у процесу предкомпоновања како бих дефинисао хармонске могућности, ритмичке и мелодијске патерне… На даљу трансформацију добијених материјала највише утичу различити видови филтрарања садржаја, фреквентно-модулаторна синтеза, ринг модулација, фреквенцијско померање музичког садржаја и слично. Идеја о форми композиције је такодје промишљена у овом процесу предкомпоновања. Додуше уз мало више слобода у односу на претходно поменуте сегменте рада. Најчешће је то идеја кроз какаве фазе преобликовања материјал пролази у одсецима композиције, што уједно и дефинише драматургију композиције; уз јасну прдставу шта је оно што је почетак, ка чему је усмерено кретање или коју врсту трансформација планирам у сваком од будућих одсека, и шта је коначно исходиште тог процеса. Као што се може приметити, у мом приступу компоновања присутне су разне технике манипулација звуком карактеристичне, превасходно за рад у електронској музици. Све наведено, пружа ми могућност да креирам систем, сопствена узрочно-последична правила, која ми обезбеђују стилску хомогеност и кохерентност у композицији.

Чему стремиш у својима делима као уметник и композитор? Имаш ли неку посебну идеју водиљу или више њих?

Жеља ми је да покушам да дам свој допринос музичком наслеђу човечанства. Да покушам да наставим тамо где су стали композитори пре мене. Кроз компоновање се изражавам и покушавам да оставим нешто иза себе што би могло да траје дуже него један кратак људски век.

Какво мишљење имаш о питању херметичности и комуникативности у савременим делима класичне музике? На који начин приступаш томе проблему у својим композицијама?

Можда је питање: шта је то херметичност у музици? Као најапстрактнија од свих уметности, музика је можда и сама по себи херметична. Мислим да је сва музика врло комуникативна само је питање са ким комуницира. Ако ја не разумем неки страни језик, а неко ми баш на том језику прича, наравно да га нећу разумети. Ако никад ништа нисам прочитао, роман тока свести ћу јако тешко прихватити и перципирати на адекватан начин. Тако и у музици, ако неко нема културу слушања уметничке музике и неку генералну свест развоја музике кроз епохе (не мислим да је за то нужно формално музичко образовање), врло могуће је да ће имати потешкоће да прихвати неку савремену музику, али то није до композитора који стреми да направи корак унапред у односу на све оно што се дешавало пре њега. Зашто се не доводи у питање жеља слушаоца да доведе себе у стање да савремену музику не перципира као нешто што му је блиско? Мислим да самим тим што имамо уши да чујемо, не значи да аутоматски и знамо да чујемо. За већину људи, музика је можда само забава, нешто уз шта се релаксирају, али за композитора је то много, много више… самим тим, захтева и од слушаоца одређено ангажовање и улагање у себе како би се довео у ситуацију да „херметичну“ музику перципира на адекватан начин.

Можеш ли нам описати твоја искуства са светом музике у иностранству и упоредити са тренутном ситуацијом на домаћој класичној музичкој сцени? У којој мери је могуће да стасавају и афирмишу се младе генерације композитора у нашој земљи? Какав је тај однос према твоме еснафу у страним државама?

Сматрам да смо, као средина мало затворени за савремене токове дешавања. Јасно је да савремена уметничка музика није нигде Mainstream правац, али чини ми се да у Западним срединама завређује веће поштовање како од стране слушалаца, преко медија па до професионалних музичара. Негде постоје студијски програми специјализовани за извођење савремене музике, издаваштво које објављује партитуре савремених композитора, центри за савремену музику, за интеграцију музике и технологије која се муњевито развија… нама свашта нешто од тога недостаје. У Србији је уметност генерално маргинализована и уз такво стање ствари када помислимо на савремену музику долазимо до врло уског простора за маневрисање. Имам утисак да се композитори и њихова музика често карактеришу на начин: „Није знао/умео да напише нешто лепо и складно, а па ту нешто експериментише са атоналношћу“ – што је крајње конзервативно размишљање. Код нас, као да се музика Шенберга или Стравинског и даље перципира као модерна, а не као „класика“ , што и јесте. Међутим, постоји група ентузијастичних људи који желе да изводе савремену музику, који су отворени за нешто ново и разумеју важност наручивања композиција и неговања савременог стваралаштва, и њима бескрајно хвала на труду и енергији коју улажу у ово, мало занемарено поље уметности. Што се тиче афирмисања млађих генерација, мислим да је природно да се пролази кроз период доказивања и завређивања пажње. Да је то лако – није, да ли би могло да буде лакше – наравно да би. Као и све остало у животу, и композитор не може да очекује да буде позициониран на сцени сам по себи. Иза сваког успеха стоји велики рад и улагање у себе, једноставно, потребно је да појединац учини све што је у његовој моћи да створи услове да је могуће да му се „посрећи“.

Колико ти наруџбине диктирају одабир састава и формално/садржинских елемената при компоновању, а колико је то ствар слободног нахођења? Да ли ти стваралачки пут трасирају превасходно поруџбине или више пишеш према унутрашњим импулсима? Или је то неодвојиво у твоме раду?

Поруџбине су јако битна ставка за сваког композитора. У интересу сваког од нас је да пишемо музику која ће бити извођена, а не да гомиламо партитуре које ћемо да одлажемо у неку фијоку. У том смислу, ако неко жели да изводи моју музику, онда је баш то састав за који ја желим да компонујем и не мислим да је то нешто што спутава креативност или унутрашње импулсе композитора. Вероватно постоје одређене инструменталне комбинације кроз које бих теже пласирао свој музички језик, али… није ни да композитор мора да прихвати сваку порудзбину. Ако бих сматрао да ми ансамбл онемогућавао да пласирам музички садржај какав желим, морао бих да одбијем поруџбину.

С обзиром на то да сам при крају докторских студија на композицији и да сам био условљен програмом студија да пишем неколико комада гломазних што у трајању, што у бројчаном саставу ансамбла, неке поруџбине сам морао да ставим на листу чекања и једва чекам да уграбим време и да се посветим раду на њима. Композиције са доктората јесу нешто што сам искрено и желео да радим и срећан сам због њих, али их је јако тешко пласирати на концерте и због минутаже и због великог састава. Са друге стране, поруџбине које сам успевао у међувремену да реализујем су пронашле свој пут до концерних подијума, неке од њих су завршиле и на дисковима и морам да признам да ме то као композитора више испуњава.

Рекао бих, да би идеална ситуација била ослањање на поруџбине, уз повремено проналажење времена и за неки комад по сопственом избору инструменталног састава.

Радиш ли тренутно на некој новој композицији? Јесу ли у плану нека извођења твојих дела у наредном периоду?

Тренутно сам у процесу сређивања партитуре за мој завршни уметнички пројекат на докторским студијама. У питању је композиција под називом Event Horizon, за ансамбл и електронику. То је, вероватно композиција у коју сам уложио највише напора и труда до сада и са нестрпљењем очекујем почетак припрема за концерт, који је у плану на јесен ове године (Београд, највероватније СКЦ).