У новом издању рубрике Музиколошки кутак вам с великим задовољством представљамо сегмент из књиге Исидор Бајић: педагог, издавач и мелограф музиколошкиње Данијеле Кличковић. Ову вредну студију је 2015. године издала Асоцијација гитариста Војводине, а суиздавачи публикације били су Академија уметности Универзитета у Новом Саду и Музичка школа „Исидор Бајић“ из Новог Сада.
Како је Данијела Кличковић и подвукла, у домаћој науци не постоји студија посвећена целовитом Бајићевом опусу. Стога је јако важно нагласити значај ове књиге, која је посвећена „мање познатим делатностима на развијању и очувању српске баштине: просветитељској, мелографској и издавачкој“. Овај важан допринос српској науци о музици препознала је и стручна комисија ревије „Музика класика“, која је издање Исидор Бајић: педагог, издавач и мелограф прогласила је књигом године за 2015. годину.
За ову прилику, ауторка је издвојила текстуалне одломке из Увода и Првог поглавља, који ће читаоцима ближе објаснити окружење и прилике у којима настаје једна оваква студија, те мотивацију за њену израду.
Интересовање за стваралаштво Исидора Бајића датира још из студентских дана, претворило се у дугогодишње истраживање које је резултирало објављивањем књиге «Исидор Бајић – педагог, издавач и мелограф» 2015. године, на стогодишњицу његове смрти. С обзиром да до тада није постојала ниједна музиколошка студија која би за тему имала целокупан стваралачки опус овог српског композитора, идеја о овом поухвату чинила се још сврсисходнијом. Постоје појединачни напори музичких писаца и музиколога да се исцрпније фокусирају на поједине Бајићеве активности или да његов животопис укратко и сажето представе у музичким лексиконима, енциклопедијама и књигама уџбеничког типа. За време Бајићевог живота чешће су писани текстови у којима су савременици пратили његов рад. После његове смрти, на сличне текстове одлучивали су се претежно они који су због некада личног познанства и контакта са њим налазили за сходно да се огласе написом у знак сећања поводом годишњица или ретких извођења Бајићевих дела. Били су то углавном Бајићеви ученици и сарадници: прота Стеван Поповић, композитор Милоје Милојевић и Јован Грчић, Бајићев први учитељ.
Зато је ова студија посвећена његовим мање познатим делатностима на развијању и очувању српске музичке баштине: просветитељској, мелографској и издавачкој. Бајићево композиторско стваралаштво није у уметничком смислу доминантно у еволутивном току српске музике. Познато је музиколошкој и музичкој јавности, изучавано и анализирано, али је усмерено и обојено другим областима његовог рада. Осим тога, педагошка, издавачка и мелографска област Бајићевог деловања биле су без сумње подједнако значајне или чак важније за развој музичке културе код нас. Циљ ове студије је указивање на то да je Бајићев композиторски опус био у функцији осталих делатности: педагошке и просветитељске, мелографске, издавачке, опште културолошке и корисне у различитим друштвеним групацијама.
У првом делу студије су представљени основни извори за изучавање Бајићевог живота и рада. Посебни разлози били су открића Бајићевих рукописа који су досада били непознати музичкој јавности или на њих није била довољно скренута пажња, овде уобличени у биографију постављену у хронолошки концепт значајних датума, догађаја и активности из Бајићевог живота на крају првог дела књиге. Други, централни део студије садржи четири основне целине у којима су засебно обрађени Бајићев педагошки и мелографски рад, затим делатност по питању црквеног појања и деловање на подручју издаваштва. Основна полазишта за анализу представљених активности били су Бајићеви рукописи у вези са реформом наставе појања и певања у Српској православној великој гимназији, реформом црквеног појања, оснивањем Сената певачких друштава, као и други откривени рукописи. У закључку је указано на везе међу овим појединачно обрађеним Бајићевим активностима, те Исидор Бајић представљен као посланик културе и стваралац значајан у времену и простору у којем је деловао. Тиме је књига заокружена.
Прилози студији садрже табелу откривених Бајићевих рукописа, са неопходним подацима у вези са датумима, примаоцима и тематиком писама, затим преписе писама и других рукописа који су коришћени у студији, као и прилог библиографији у виду пописа Бајићевих текстова о музици и текстова других аутора који су писали о Бајићу и његовим делима, а нису директно употребљени у овој студији – сви су смештени у завршни, трећи део.
Основни извори за истраживање делатности Исидора Бајића су рукописна грађа у Библиотеци и Рукописном одељењу Матице српске, односно Музиколошком институту и Архиву Српске академије наука и уметности.
У Рукописном одељењу Матице Српске у Новом Саду налази се драгоцена збирка Бајићеве преписке из периода од 1899. до 1911. године. Збирка садржи укупно четрдесет пет каталошких јединица, а од тога је највећи број писама (34), углавном упућених његовом бившим професорима Јовану Грчићу (16) и Тихомиру Остојићу (9).
У Музичком одељењу Библиотеке Матице Српске чувају се искључиво нотни материјали – велики број Бајићевих композиција, претежно оних објављених, штампаних или литографисаних, али и композиције писане Бајићевом руком или невештим рукописом многобројних преписивача. Поред комплетних партитура, ту су и непотпуне композиције и поједине деонице. Жанровски је заступљена и световна и духовна музика.
Музиколошки институт Српске академије наука и уметности у Београду чува више од стотину Бајићевих композиција, као и његове белешке, штампана издања књига и преписа дела других композитора. Материјали се претежно налазе у заоставштинама Светолика Пашћана-Којанова и Стане Ђурић-Клајн. Међу сачуваним Бајићевим рукописима налазе се предавање о историјату музике, предавање о Бетовену, рукопис књиге Теорија правилног нотног певања објављене 1904. године и Бајићево тројезично објашњење уз музику опере Кнез Иво од Семберије. Осим поменутих теоретских радова, у овој архиви сачувани су и рукописи неких Бајићевих композиција, као и рукописи дела разних композитора послата Бајићу (вероватно) за Српску музичку библиотеку и Бајићеви преписи композиција Марка Нешића.
У Историјској збирци Архива Српске академије наука и уметности у Београду, под бројем 14389, налази се обимна грађа о Исидору Бајићу. Године 1976. грађа је откупљена од Јована Браковића из Новог Сада. У пет кутија је смештен материјал у вези са животом и радом Исидора Бајића до сада био непознат музиколошкој, па и широј музичкој јавности. За осветљавање мање познатих страна Бајићеве личности била је пресудна грађа која се налази у прве две кутије ове историјске збирке, а која је у књизи детаљно представљена. Архивска грађа углавном није класификована. Драгоцене су примедбе Мирке Павловић, која је покушала да грађу групише према тематици и врсти материјала. Ова грађа захтева детаљно разврставање, обједињавање и сигнитурисање.
У циљу коначне демистификације оних сегмената који су у овој студији остали неразрешени или недоречени, потребно је да у истраживања буде уложено још много времена и напора како би мозаик Бајићевог живота и рада био употпуњен.
Напомена: Фотографије и исечци из књиге су објављени са дозволом ауторке.