Топ пет дела српске симфонијске музике

Симфонијска музика је веће објављење неголи свака религија и филозофија.
Јосип Славенски

Петар Коњовић (1883–1970) – Симфонија у це-молу (1907)

Као творац прве (сачуване) симфоније у српској музици препознаје се Петар Коњовић (1883–1970), будући да се претходно настали симфонијски рукописи Исидора Бајића и Милоја Милојевића сматрају изгубљеним. Коњовићева Симфонија у це-молу написана је 1907. године, након композиторовог повратка са студија у Прагу, а премијерно је изведена тек 1923. године у Загребу; том приликом је Загребачком филхармонијом дириговао аутор. Иходиште тематизма симфонијског првенца представља наше фолклорно наслеђе, што је у складу са стваралачким начелом овог изузетно значајног аутора међуратног периода, које подразумева уметничко стварање на темељима националне музике, односно, „народног блага”. У том погледу, Коњовић наставља да корача стазом коју су утабали његови претходници, међу којима као кључну фигуру он поставља Стевана Стојановића Мокрањца.

Значајно је да се млади композитор већ током похађања наставе у сомборској учитељској школи сусрео са Мокрањчевим руковетима, које, према речима Властимира Перичића, представљају „угаони камен уграђен у темеље наше музике”. Тај податак нам је важан уколико имамо у виду да тематски материјали Коњовићеве четвороставачне Симфоније израстају из тематизма Руковети, тачније, из песама Леле, Стано мори (из Пете руковети [1892–1893]) и Цвекје цафнало (из Дванаесте руковети [1906]). Мотиве народног напева Леле, Стано мори чујемо у првом ставу Симфоније (најпре у деоници кларинета), после лаганог увода и фанфара које најављују мотив, а друга тема истог става јесте „распевана” народна мелодија Цвекје цафнало (у деоници виолончела). Она ће се појавити и у финалу, које следи након лирског другог и скерцозног трећег става. Приврженост фолклору (позно)романтичарског типа, која се подједнако огледа у Коњовићевим композицијама и његовим написима о музици, условљава варијациони принцип који се уочава у раду са тематским материјалом, што одаје руске узоре.

Устаљена је пракса да се Симфонија у це-молу изводи у редакцији диригента Ђуре Јакшића из 1954. године, коју је Коњовић ауторизовао.

Милоје Милојевић (1884–1946) – Смрт мајке Југовића (1921)

Милоје Милојевић (1884–1946), представник „генерације осамдесетих” – уз Коњовића и Стевана Христића – инспирисан народном епском песмом Смрт мајке Југовића компонује 1921. године истоимену симфонијску поему, која представља прво успешно дело овог жанра у српској музици. Петар Коњовић је симфонијску поему Смрт мајке Југовића прогласио за ауторов „најсложенији опус за велики оркестар” у монографији Милоје Милојевић: композитор и музички писац (1954). Ова позноромантичарска композиција одише композиционо-техничким решењима која одликују ране симфонијске поеме Рихарда Штрауса (Richard Strauss). Програм дела, драматичног и трагичног садржаја, композитор је доследно исписао у партитури, коју, дакле, карактеришу и текстуални сегменти. Музика у потпуности одсликава појединости програма, сходно чињеници да се Милојевић служи бројним лајтмотивима. Такав вид обликовања музичког тока присутан је током увода и два одсека овог једноставачног дела, што сугерише ауторову идеју о спајању западноевропске симфонијске и националне епске традиције.

Дело почиње, према тумачењу Властимира Перичића, „болним солом енглеског рога”, који доноси фолклорно интонирани мотив мајке Југовића. Почетни карактер поеме, који наликује тону тужбалице, најављује трагичан след догађаја. Мелодијско-ритмички профил лајтмотива, односно, постојећих музичких симбола у поеми, подржан је хармонском компонентом и оркестрацијом. У том смилу, поједине инструменте аутор доводи у везу са одређеним ликовима или појавама (на пример: Анђелија – соло виолина, соколи – флауте, гаврани – кларинети). Сви музички мотиви су означени у самој партитури уз њима својствене називе, међу којима су, на пример, мотив мајке Југовића, мотив одласка на Косово, мотив фатума, мотив Турака или мотив свитања. Дело завршава посмртним маршом, који илуструје сцену мајке скрхану болом која напослетку умире.

Јосип Славенски (1896–1955) – Балканофонија оп. 10 (1927)

Балканофонији оп. 10 (1927) припада значајно место у оркестарском опусу Јосипа Славенског (1896–1955), у погледу њене уметничке вредности и популарности међу публиком. Дело је премијерно изведено под називом Балканска симфонија 1928. године у Београду, да би већ следеће године коначна верзија Балканофоније била изведена у Берлину, а потом и широм Европе. Симфонијска свита Балканофонија садржи седам ставова, чији редослед поштује доследну смену игре и песме: Српска игра, Албанска песма, Турска игра, Грчка песма, Румунска игра, Моја песма и Бугарска игра. Смена контрастних идиома „певање” и „играње”, која је типична за стваралаштво овог југословенског композитора, указује на аутономију мелодије (песме) или, са друге стране, ритмичке компоненте (игре). У овој – према речима Властимира Перичића – „музичкој панорами Балкана” дејствује, дакле, инспирација фолклором ширег балканског поднебља. Балканофонија потврђује тезу о сасвим особеном композиторовом третману фолклорног материјала. У опусу Славенског, фолклор је примарни узор, оно почетно музичко језгро и извор модернистичког говора ствараоца.

У Српској игри, која почиње дванаестозвуком, јавља се дослован цитат народног напева Тамо доле, граду Цариграду у деоници енглеског рога. Оригинална фолклорна мелодија Сношти си Јанка јесте тематска основа Бугарске игре, која се варијационо развија. Занимљиво је оркестрирана Турска игра у којој ударачки инструменти имитирају свирање на гочу. У најкраћем ставу свите, Румунској игри, суделују само три инструмента: кларинет, који заступа високи глас (фрулу), соло виолина као „пратећи глас” и соло контрабас коме је додељена улога удараљке. Према мишљењу различитих аутора, најимпресивнији део свите јесте Моја песма, инспирисана међимурским фоклором; у овом ставу се аутор позива на прву тему почетног става свог Првог гудачког квартета (1923).

Након Балканофоније, коју је Славенски посветио „земљи расне бујности, снаге шаренила, разноврсности, јужњачке веселости, словенског мистицизма, оријенталске носталгије, архаичних напева”, настаће 1934. године симфонијска кантата Симфонија Оријента (првобитни назив Религиофонија), односно, „Симфонија Истока”.

Милан Ристић (1908–1982) – Друга симфонија (1951)

У књизи Дело композитора: стваралачки пут Милана Ристића од прве до шесте симфоније (1977) ауторка Марија Бергамо у поглављу о Другој симфонији пише: „Постоје дела која се већ у тренутку настанка и првог контакта са публиком схвате као прекретнице, светионици, историјске чињенице према којима се одређују координате постојања и правац кретања”. Друга симфонија Милана Ристића (1908–1982) сматра се таквим, прекретним делом српске (симфонијске) музике и уједно једним од најчистијих примера неокласичног (симфонијског) стила аутора. Настала 1951. године она, према речима Весне Микић, представља „конститутивно дело неокласицизма, односно, умереног модернизма у српској музици”. Важно је овом приликом поновити да тежиште Ристићевог опуса представља управо симфонијски жанр, а Друга симфонија јесте репрезент зрелог писма овог припадника „прашке групе” композитора.

Другу симфонију карактеришу концизна и прегледна форма, економичност музичких средстава, прозрачан оркестарски звук, као и непосредна изражајност и ведрина. Главно својство „кондензованог” првог става јесте моторичан покрет без предаха. Средишњи ставови – лагани други став који асоцира на серенаду и духовити скерцо – воде ка врхунцу дела, односно, оптимистичном фугалном финалу. Као модел овог Ристићевог дела, које „као да оживљава атмосферу духовитих преткласичних симфонија” (Марија Бергамо), Весна Микић наводи Класичну симфонију Сергеја Прокофјева (Сергей Сергеевич Прокофьев) из 1916/17. године. Сматра се да овим делом Ристић даје свој уметнички одговор на тада присутну естетику социјалистичког реализма, одбацујући њене елементе.

Василије Мокрањац (1923–1984) – Пета симфонија (1978)

„Доживљај светлог и тамног у нама и око нас, покушај скока из реалног у астрално, повремено урлање у тишини, свест да је човек, по речима песника, од космоса одвојен само својом кожом, можда је то идејни круг и основа драмског заплета моје Пете симфоније” – речи су Василија Мокрањца (1923–1984), истакнутог представника генерације српских аутора школованих после Другог светског рата и једног од најзначајнијих српских симфоничара. Композитор Енрико Јосиф је сматрао да је „Пета симфонија Василија Мокрањца његов најзначајнији продор у дубину тонског исказа. Напевну садржајност он црпе из густе хармонске супстанце језгра које садржи одслик једне дубоко доживљене космогонијске драме”.

Компонована 1978. године, једноставачана Пета симфонијаима поднаслов quasi una poema, што указује на постојеће прожимање принципа сонатно-симфонијског циклуса и елемената симфонијске поеме. Властимир Перичић посматра симфоније Василија Мокрањца као „тонске драме”, што се засигурно односи на композиторово (музичко) постављање суштинских, судбинских, егзистенцијалних и филозофских питања у овом, симфонијском жанру. Специфична стваралачка интроспекција и емоционални набој присутни су и у последњој, Петој симфонији Василија Мокрањца. Замисао о динамичном развоју драмског лика дела удружена је са принципом монотематизма, то јест, израстањем музичког тока из једног (пра)мотивског језгра, у јединственом преплитању модалности и тоналности. У овој симфонији, као и у другим ауторовим симфонијским делима, доминира тамна звучна боја остварена понирањем у дубоке регистаре оркестарских инструмената.

Марија Томић

One comment on “Топ пет дела српске симфонијске музике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.