Између предачких појања и сигнала са „Спутњика“ – Пасакаља за симфонијски оркестар (1958) Љубице Марић

Пасакаља за симфонијски оркестар, заједно са кантатом Песме простора (1956) и Византијским концертом (1959), представља скуп дела која су обележила период пуне стваралачке зрелости Љубице Марић. У овом раздобљу између 1956. и 1964. године, сматра се да су настала композиторкина најзначајнија дела, у којима се може препознати јединствен спој нео-експресионистичког израза и модернистичких техника (усвојених током њеног студирања у Прагу) и архаичних звукова фолклорне и црквене музике. У истом периоду, такође, испољило се и композиторкино интересовање за барокни стилски проседе, што се огледа најпре у њеном приступу обликовању форме и изразитој наклоности према полифоној фактури. Преокупираност бароком композиторка је исказивала и путем написа: издваја се њен рад насловљен „Монотематичност и монолитност облика фуге: скица за студију“. У стваралаштву Јохана Себастијана Баха (назвавши његову збирку Уметност фуге „куполом најмоћније звучне архитектонске грађевине“) Љубица Марић пронашла је одговоре на сопствена креативна питања, која су се тицала, пре свега, остваривања ‘органског’ јединства музичког дела – што је омогућено кроз континуирани развој музичког материјала.

Барокни модел очигледан је већ у самом наслову Пасакаље за симфонијски оркестар, који алудира на познату барокну варијациону форму, у којој одређена изабрана мелодија пролази кроз низ варијација, над пратњом која увек остаје иста. Тема Пасакаље заснована је на народној песми „Заклела се Моравка ђевојка”, са којом се композиторка упознала преко збирке народних напева Владимира Ђорђевића. Архаични склоп ове мелодије уског обима и асиметричне структуре условио је својеврсну тоналну ‘помућеност’ дела, у коме истовремено звуче дорски и фригијски модус. Композиторка је у овом „монотоном и примитивном“ мотиву „скученом у ритму и у мелодији“, како га је окарактерисао Петар Бингулац, препознала и реализовала пун његов потенцијал, с изврсном вештином у грађењу сложене, разгранате целине из једног скромног музичког језгра.

У композицији се препознаје и један ‘спољни’ елемент, који оштро прекида њену компоновану архаичност; у питању је високи, сигнални тон „Спутњика 1“, првог вештачког сателита у историји, који је 1957. године лансиран у орбиту. „Спутњиков“ сигнал се, као симбол модерног доба, пробија у композицију како би нагласио историјску позицију настанка овог дела. У речима сâме композиторке: „Јер баш за време писања ове композиције радио-станице на земљи хватале су сигнал са прве космичке летелице.“ Тим путем се у први план доводи латентна, необична симбиоза која представља суштину поетизоване архаизације Љубице Марић (термин Мелите Милин): опрезни сусрет доба високе модерне са свим својим особеностима и одјека из дубоке тмине наше давне, скоро у потпуности заборављене прошлости.

Музички ток композиције може се описати као развојни, у коме представљена тема пролази кроз низ од 34 варијације које се логичним путем надовезују једна на другу, „са увек друкчијим жубором при протицању“ (према речима Петра Бингулца). Међутим, постоје основи да се музички ток сагледава и као лучна, односно кружна структура, где се од оригиналне теме музички ток непрестано, али постепено, удаљава, и којој се затим поново приближава, кроз наслојавање вертикалних линија и њихову потоњу редукцију, кроз распарчавање теме на мање целине, њено ритмичко цепкање и варирање, а потом и поновно упрошћавање и повратак на првобитно стање. Изузетно сугестиван у овом погледу јесте крај дела, последња варијација, у којој се могу приметити бројне сличности са почетним излагањем теме. Музички ток се овде успорава, јавља се динамички декрешендо, и у звуку целокупног оркестарског апарата поново су, као на самом почетку дела, доминантни ниски, брујећи регистри инструмената попут фагота, контра-фагота, клавира, виолончела и контрабасова, уз ‘зујање’ лежећих празних октава у у највишем регистру виолина, и таласастом, немирном покрету у деоницама флауте и обое.

Варијација бр. 34, може се закључити, представља симболички повратак на почетак композиције, а изабравши да дело заврши на овај ‘отворени’ начин, композиторка нам преноси филозофску поруку о вечитој кружној природи животног циклуса, која је у овом периоду нарочито окупирала њено стваралаштво: крај је само још један почетак. Ова порука лепше је и непосредније исказана на једном од натписа са надгробних споменика босанских Богумила, који је композиторка представила у својим Песмама простора: „Ја сам бил како ви јесте, а ви ћете бити како јесам ја.“

Пише: Тиса Јукић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *