„Ретко се дешава да се у уметнику, извођачу тако складно, тако напонски, моћно обједињује и стваралачко и извођачко и мисаоно и естетско и етичко у тонском исказу и обновитељско и реформно и све то повезано са флаутом, почев од њених митско сакралних давнина преко антике до данашњих десакрализованих брзина, као што је то у случају флаутисте Миодрага Азањцаˮ.
Енрико Јосиф
„Стваралац који из традиције и њене суштинске песме, црпи најживотније сокове, остварио је дело које је по свом архетипско-утопијском језгру изузетно самосвојно и путоказно. (…) Овом новом визијом флаутског звука, досегнутом у делима за флауту Е[нрика] Јосифа, извршена је онтологизација уметности флауте на нашем тлуˮ.
Миодраг Азањац
Чланак Два сева муње у нашој музичкој жабокречини Павла Стефановића (1901–1985), који сведочи о ауторовој перцепцији чувеног концерта из 1954. године на коме су изведена дела Душана Радића (1929–2010) и Енрика Јосифа (1924–2003), врло нам је познат. Могло би рећи да његов наслов и даље одзвучава. Међутим, поставља се питање: У којој мери данас заиста познајемо стваралачку поетику Енрика Јосифа? Пре него што дочекамо 2024. годину, у којој ће се – верујемо – обележавањем стогодишњице рођења композитора отворити значајна музичка питања, овом приликом ћемо осветлити поједине аспекте плодотворне сарадње композитора Енрика Јосифа и флаутисте Миодрага Азањца (1932‒1997), успостављене на линији композитор – извођач и, самим тим, „флаутски језикˮ композитора.
Неколико чврстих нити спајале су две личности које су – свака у свом домену – оставиле важне трагове у историји српске музике. Међу њима је, најпре, уметност звучања и свирања флауте. Борислав Чичовачки је истакао да је флаута била „најомиљенији композиторов инструмент”, а сам Азањац је тврдио да је Енрико Јосиф „композитор флауте, а не композитор за флауту”, јер „он пише дела за флауту која захтевају ново знање о флаути и трагање за новом поетиком и новим начином свирања, а не задовољава се већ постојећимˮ. Овај инструмент (у својим различитим регистарским варијантама) интригирао је Енрика Јосифа због своје специфичне изражајности, коју је реномирани флаутиста Миодраг Азањац својом интерпретациојом на јединствен начин испољавао, иницирајући тиме настанак Јоифових дела, која је касније премијерно изводио.
Миодраг Азањац, дугогодишњи професор флауте на Факултету музичке уметности у Београду, концертни солиста, први флаутиста Београдске филхармоније и члан Београдског дувачког квинтета, студирао је у класи Јакова Срејовића (1904–1996) и усавршавао се код водећих флаутиста свог доба у Паризу и Сијени. Осим замашног унапређења флаутског извођаштва у Србији, Азањачев допринос српском флаутизму огледа се и у погледу развоја, тачније, „европеизације” српске флаутске педагогије. Он се доминантно одвијао у Хору флаута, јединственој формацији чији је оснивач и уметнички руководилац, односно, диригент био управо Миодраг Азањац.
Београдски Хор флаута основан је 1977. године, а чинили су га студенти Факултета музичке уметности, млади флаутисти/ученици и професори средњих музичких школа. Запажене наступе Хора флаута у Београду, Опатији и на концертима у организацији Радио Београда, пратила је и подржавала стручна јавност. Многи аутори апострофирају чињеницу да је Хор флаута био изузетна појава у српској али и европској уметности флауте, која је, инспиришући бројне наше ауторе (на пример, Енрика Јосифа, Ингеборг Бугариновић [1953], Грану Стојковић [1955] и Ивану Стефановић [1948]) да своје композиције посвете овом ансамблу, последично допринела ширењу флаутског репертоара. На тај начин је подстакнуто профилисање „флаутског језика” наших музичких стваралаца, који се кретао од „традиционалног” третмана инструмен(а)та до коришћења проширених флаутских техника. Због тога се можемо сложити са увреженим мишљењем да је Хор флаута представљао јединствену заједницу српских флаутиста и композитора, будући да је (премијерно) извођење дела наших аутора била једна од доминантних линија њeговог деловања.
Према наводима флаутисткиње Станиславе Вуксановић, прво дело за Хор флаута Миодрага Азањца написао је академик Енрико Јосиф 1978. године: композиција Дозивања за две трубе, харфу и хор флаута, дакле, поседује и историјску вредност. Осим Јосифа, као значајан композитор дела за флауту и Хор флаута препознаје се студенткиња Енрика Јосифа, Ингеборг Бугариновић, ауторка бројних „флаутских” композиција међу којима су Фрула за хор флаута, гудачки квинтет, квинтет лимених дувача и харфу (1979), Смрт Црног Ђорђа за хор флаута и тенор соло (1980), Корална фантазија за хор флаута (1981), као и „пројекат” Флаутски иконостас народа српског. Ингеборг Бугариновић је урадила и транскрипције већ постојећих дела различитих европских аутора за овај јединствен ансамбл. Њен аранжман појединих сегмената Бахове (Johann Sebastian Bach, 1685–1750) Уметности фуге BWV 1080 могли смо недавно да чујемо на фестивалу БУНТ. 7.0 у извођењу ансамбла Flautino Lola klasik, основаног 2010. године под уметничким руководством флаутисте Љубише Јовановића (1957); овај камерни састав представља својеврсног настављача извођачке традиције Азањчевог Хора флаута.
При разматрању односа Јосифа и Азањца, кључно је истаћи да је наклоност према уметничком исказу оног „Другог” била обострана. Такве врсте признања сасвим се јасно ишчитавају из писаних трагова, који су знатног формата. На пример, Енрико Јосиф је забележио да је Азањац „певач тонске свирале” и као такав је „први међу првима код нас и не само код нас”. „Филозофска мисаоностˮ, коју Јосип Андреис приписује Јосифовој поетици, може се довести у везу са Азањчевим промишљањима о музици. Већ је Азањац, као аутор бројних написа у којима је разматрао естетичко-поетичка питања о флаутском звуку, (српској) уметности флауте и музици уопште, препознао Јосифову позцију у (српском) флаутизму, истичући да је „светска флаутска модерна значајно обогаћена једном изворном притоком, београдском флаутском модерном, чији се дах и дух налазе у творевинама за флауту Енрика Јосифа: у Балади, Сновиђењима, Хамлету, Псалмодијама”.
Осим наведених дела– Балада за соло флауту (1970), Сновиђења за флауту, харфу и клавир (1964), Хамлет, сценске визије за флауту, чембало и виолу да гамба (1969), Псалмодија I и Псалмодија II за соло за флауту (1970) –, из Јосифовог „флаутског опуса” можемо издвојити и Лирску симфонију за четири флауте, харфу и гудачки оркестар (1956), Знакове II за флауту, чембало, харфу, виолончело и хор флаута (1987), Песмена говорења за флауту, хор флаута и виолончело (1988), Епски напев за хор флаута и виолончело (1988) Ларго нобиле за две флауте и харфу (с. а.), Монодију за флауту и харфу (с. а.), Песму за глас, флауту и харфу (с. а.), Запис за две флауте (с. а.), Дитпих за хор флаута и клавир (с. а.) и Певања за хор флаута и трубе (с. а.). У њима се препознаје, према речима Зорице Премате, „необарокно савремено музичко писмо”, које подразумева, са једне стране, „ларпурлартистичко третирање звука као лепоте за себе” (Јосип Андреис) а са друге, опредељеност „за мелодију (…), континуитет човековог певања” (Миодраг Азањац), псалмодично „певање” и „песмено говорење” (Псалмодија I, Псалмодија II, Певања, Песмена говорења), за монодију и наративни говор (Балада), барокно полифоно ткање, лиризам (Лирска симфонија), модалност (Балада, Псалмодија I, Псалмодија II), поступке који одају „утисак сталног импровизовања” (Властимир Перичић) и (нео)импресионистички звучни колорит, нарочито уочљив у Сновиђењима и Лирској симфонији.
Послушајмо ставове Лугубре и Дитирамб из Лирске симфоније Енрика Јосифа, који се данас самостално изводе у аранжману за хор флаута и харфу:
Пише: Марија Томић