Razgovor vodila: Marija Tomić
decembar 2018. godine, Beograd
Tokom maja 2018. godine održan je prvi Split Art Convention festival, na kome su izvedena i zanimljiva ostvarenja studenata Fakulteta muzičke umetnosti – Trio Act (2015) Mire Milosavljević, studentkinje druge godine doktorskih studija, i Orijentalni fragment za klarinet i klavir (2016) Stefana Naerca, studenta master akademskih studija. Sreli smo se u inspirativnoj atmosferi Studentskog kulturnog centra u Beogradu kako bismo saznali utiske o ovom festivalskom prvencu, međutim, prirodna neminovnost razgovora bila je umrežavanje brojnih tema, zahvaljujući raznovrsnoj delatnosti naših mladih kompozitora. Ovaj ʻrazgovor s povodom’ osvetljava njihova razmišljanja o različitim fenomenima, među kojima su i proces stvaranja ili status umetnosti u našoj zemlji danas. Osim toga, Mira Milosavljević i Stefan Naerac otkrili su nam najznačajnije odlike svojih dela, različita angažovanja i interesovanja, umetničke uzore, kao i specifične izvore inspiracije.
Mira Milosavljević (1993, Kragujevac) nakon završene Srednje muzičke škole „Dr Miloje Milojević” (odsek: klavir) upisuje studije kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti u klasi profesora Zorana Erića. Trenutno je student druge godine doktorskih studija u istoj klasi. Dobitnica je stipendije Fonda za mlade talente Republike Srbije „Dositeja”, kao i nagrade iz fonda „Stevan Hristić” za 2016/17. godinu. Njena dela su se, između ostalog, izvodila na Međunarodnoj tribini kompozitora, Internacionalnom festivalu umetnosti Ruid al Sud, festivalu KoMA, u okviru festivala Gerasimovog instituta kinematografije u Moskvi, TACT festivala u Italiji, Ljubljani, Splitu i emitovana su u Velikoj Britaniji.
Spisak kompozicija (izbor):
– Suite for piano made of seven little, partially remembered, stories and dreams (2013)
– Pogled iz Aušvica za bariton i klavir (2014)
– Homo Ludens za gudački kvartet (2015)
– Act, trio za violinu, klarinet i klavir (2015)
– Na sredini puta za sopran, klarinet i gitaru (2015)
– Knotenpunkt za kamerni ansambl (2016)
– Écouter la lumière za klavir i orkestar (2017)
– Traduit du Silence za kamerni orkestar (2018)
M. T. Koji su idejni postulati (prvog) Split Art Convention festivala, ciljevi i značaj koji se možda već sada nazire?
M. M. Split Art Convention je internacionalni festival u organizaciji studenata Umetničke Akademije u Splitu i cilj ovog festivala jeste prezentovanje radova studenata kompozicije. Veoma je bitno za mladog kompozitora da se izmesti iz svoje uobičajene sredine stvaranja, kretanja, mišljenja i da razmeni iskustva sa ljudima iz iste branše.
M. T. Pre izvesnog vremena imali smo priliku da čujemo delo Homo Ludens za gudački kvartet (2015) u interpretaciji Ansambla za novu muziku „Gradilište” na 27. Međunarodnoj tribini kompozitora, čiji je slogan bio „Izbor najboljih ostvarenja savremene muzike i jedinstvena prilika da ih čujete”. Zbog čega je za umetnički razvoj naših mladih kompozitora značajno da njihova dela budu izvedena na najvećem festivalu savremene muzike u Srbiji?
M. M. Na takvom festivalu imate priliku da sarađujete sa vrhunskim muzičarima u našoj zemlji. Kompozicija Homo Ludens je do tog momenta imala svoju novosadsku (festival Ruid al Sud, 2015) i beogradsku premijeru (FESTUM, 2016). Ipak, povodom izvođenja na Tribini imala sam malu tremu, jer je to bilo moje prvo predstavljanje široj stručnoj publici. Međutim, kritike su bile jako pozitivne i zahvalna sam ansamblu „Gradilište” na inspirativnom izvođenju. Uvek je zanimljivo čuti način na koji će izvođač interpretirati vaše delo i šta će to sam utkati u kompoziciju. Tako je, na kraju, uvek reč o nekoj vrsti koautorstva.
M. T. Kompozicija Homo Ludens inspirisana je fenomenom koji je intrigirao filozofe već od antičkog doba, a verovatno je najpoznatija Šilerova teza o „igračkoj suštini čoveka”. Kada si se susrela sa čuvenom studijom Homo Ludens (1938) Johana Hojzinge, koji igru tumači kroz jedinstven odnos između slobode i postojećih pravila? Da li je navedeno tumačenje uslovilo dramaturgiju tvog dela? Koje su (ukoliko postoje) zajedničke komponente igre i muzike/komponovanja/izvođenja?
M. M. Jako mi je blizak Hojzingin koncept. Želela sam to da transponujem u muzički jezik i otkrijem kako bi on izgledao, na primer, na tematskom ili dramaturškom planu jedne kompozicije. Takođe, u svetlu Johanovog diskursa, istaknimo njegovo mišljenje da uprkos umetnikovom kreativnom i intuitivnom impulsu, on biva, ipak, vrlo brzo obuzdan svojim zanatom, veštinom i sistemom i tako, paradoksalno, dobijamo rezultat da intuicija i sistem u umetničkom stvaralaštvu ne mogu jedno bez drugog. Uostalom, to su vrlo jasno pokazali i primeri iz istorije muzike, kada je na granicama epoha postojala želja za otklonom od tradicije, ali su umetnici na kraju uvek težili organizaciji i sistematizovanju svojih ideja. To je, naravno, razumljivo, pogotovo kada ispred sebe imate beli papir ili belo platno.
M. T. Da li postoji kompozitor, likovni umetnik ili književnik koji predstavlja specifičnu inspiraciju za tvoj kreativni, kompozitorski rad? Šta se prepoznaje kao najznačajnija karakteristika tvog muzičkog jezika?
M. M. U knjizi Dejvida Hjuma O merilu ukusa pronašla sam nedavno misao koja rezonira sa mojim umetničkim stremljenjima: lepo pisati podrazumeva osećaje koji su prirodni, a da pritom nisu očigledni. Tačnija i sažetija definicija od ove sigurno nije moguća, a ona se, naravno, može transponovati i na umetnost komponovanja muzičkog dela. Takođe, složila bih se i sa Delezom koji poredi umetnost sa jednom vrstom otpora. Prema Delezu, čin otpora ima dva lica. On je ljudski, a istovremeno i umetnički čin. Jedino se čin otpora opire smrti, bilo u formi umetničkog dela, bilo u formi ljudi. Kao glavne karakteristike mog muzičkog jezika izdvojila bih repetitivnost, kao i neoklasične principe u pogledu izgradnje forme u kojoj preovlađuje horizontalni princip muzičkog mišljenja.
M. T. Imajući u vidu boravke u Donauešingenu i Utrehtu, kao i tadašnji susret sa kompozitorima različitih generacija, nacionalnosti i, pretpostavljamo, afiniteta, zanima nas tvoje mišljenje o važnosti iskustva stečenog na radionicama i/ili festivalima izvan granica naše zemlje?
M. M. Gaudeamus Muziekweek je festival koji se održava svake godine u malom gradu u Holandiji, Utrehtu. Dobila sam priliku da otputujem na taj festival 2016. godine, zahvaljujući stipendiji Britanskog muzičkog društva. Tada sam čula kompozicije koje ne bih imala prilike da čujem u Srbiji, s obzirom na finansijsku politiku naše zemlje koja zahvata i područje kulture. Takođe, za vreme trajanja festivala upoznala sam se sa mogućnostima IRCAM-ovog programa Open Music, što mi je svakako ʻotvorilo oči’ za neke nove pravce u kojima se muzika može kretati.
M. T. Od akademske 2017/18. godine angažovana si kao saradnik u nastavi na Katedri za muzičku teoriju – koji pedagoški metod primenjuješ u radu sa studentima Fakulteta muzičke umetnosti?
M. M. Reći učeniku ne šta ja znam, već šta on ne zna. A. Šenberg.
M. T. Koji su bili povodi za pisanje muzike za TV drame, pozorišne predstave i film?
M. M. Komponovanje je zanat i potrebno je dosta prakse da bi se veština savladala. U komponovanju primenjene muzike videla sam mogućnost proširenja svog kompozitorskog ʻalata’ i mogućnosti saradnje sa nekim drugim umetnikom na istoj ideji. Takav odnos me vraća u detinjstvo i podseća na odnos koji sam imala sa muzičarima na sceni u jednom kamernom ansamblu, nasuprot solističkim nastupima.
M. T. Kako se pojavilo tvoje interesovanje za muziku i, zatim, komponovanje?
M. M. Interesovanje za muziku je oduvek bilo prisutno, a prve kompozicije sam napisala u srednjoj školi. Zanimljiva je priča o tome kako sam odlučila da upišem kompoziciju, nakon završenog klavirskog odseka u srednjoj školi. Jednog dana, na času istorije muzike, gledali smo kratak dokumentarni film. U jednom trenutku, protagonista je skočio sa velike visine i slomio nogu. Ja sam jauknula, a profesor Marko Stevanović je prokomentarisao kako sam empatična i kako bih zbog toga možda bila dobar kompozitor. Tada sam mu odgovorila da već imam nekoliko kompozicija, nakon čega su krenule naše pripreme za prijemni ispit.
M. T. Kakvu simboliku čuvaju u sebi naslovi tvojih kompozicija?
M. M. Naslovi kompozicija su samo još jedan vid komunikacije sa publikom. Poseban vid komunikacije imam i sa izvođačima, ne samo putem detaljno ispisane partiture, već i uz pomoć kratkih poetskih predložaka koje pišem na početku stavova ili odseka dela.
M. T. Uvek aktuelno pitanje koje muzikolog može da postavi kompozitoru jeste u vezi sa nastankom jednog muzičkog dela. U koje doba dana i na koji način najčešće navire tvoja potreba za pisanjem?
M. M. Moja inspiracija proizilazi iz svakodnevnog rada. Ljudi me često pitaju odakle dolazi inspiracija – da li me inspiriše priroda, neka knjiga, možda slika, osoba i slično. To jesu stvari koje mi pomažu da se razvijam kao umetnik, ali same ideje i skice proizilaze iz svakodnevnog rada. Ali, budite sigurni da se nikome nije dopao prvi vez. U tom smislu, Gostuški govori o artificijelnoj evokaciji spontanosti koja se javlja kod umetnika koji najviše doteruju svoja dela. Tada njihova dela daju najjači utisak prirodnog.
Stefan Naerac (1992, Beograd) stiče osnovno i srednje muzičko obrazovanje u Muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković” na odseku za harmoniku. Školovanje nastavlja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, najpre na odseku za etnomuzikologiju, a zatim upisuje studije kompozicije u klasi profesora Zorana Erića i Branke Popović. Osim u polju ʻtradicionalnih’ žanrova umetničke muzike, postoji kompozitorsko interesovanje i za filmsku i primenjenu muziku. Njegove kompozicije su redovno izvođene na festivalima mladih autora, kao što su KoMA i FESTUM, a takođe su se našle i na repertoaru pojedinih solističkih koncerata. Nakon završenih osnovnih studija 2018. godine upisuje master akademske studije, koje trenutno pohađa u klasi Branke Popović.
Spisak kompozicija (izbor):
– Kaleidoskop, svita za klavir (2015)
– Anđeo mira za sopran i klavir (2015)
– Pepela za mešoviti hor (2015)
– Orijentalni fragment za klarinet i klavir (2016)
– Nocturno za dve flaute (2016)
– Anđelčiću za bariton i klavir (2016)
– Le glacier za harmoniku solo (2016)
– Kada mi se Radosave za bariton i klavir (2017)
– Pugna interior za gudački orkestar (2017)
– Metamorfoze za klavirski trio (2017)
– Teatar 15’23’’ za kamerni ansambl (2018)
M. T. Da li možeš da podeliš sa nama iskustva koja si stekao tokom boravka na Split Art Convention festivalu? Da li se u ovom trenutku može govoriti o sličnostima i, s druge strane, novinama koje ovaj festival poseduje u odnosu na druge festivale na kojima si do sada učestvovao?
S. N. Festival u Splitu je za mene bio jedno predivno iskustvo, počevši od same organizacije – tu se već naslućuje jedna specifičnost/novina. Naime, festival su pokrenuli i organizovali studenti, koji su uspeli da realizuju svoju zamisao uprkos mnogim teškoćama. Čast mi je što se moja kompozicija našla među pet odabranih, imajući u vidu da je festival internacionalnog karaktera. Još jedna specifičnost festivala jeste ta što su i druge umetnosti bile u fokusu. Festivalu su prisustvovali različiti umetnici, slikari i skulptori; organizovani su umetnički razgovori tokom kojih smo diskutovali o različitim temama, a razgovarali smo i sa profesorima sa Univerziteta u Splitu. Koncerti su održavani na mnogim lokacijama, na primer, na otvorenom, u Dioklecijanovoj palati, zatim u Muzeju grada Splita koji ima prelepu baroknu salu, kao i na drugim mestima koja odišu posebnošću i mediteranskim duhom.
M. T. Na Split Art Convention festivalu izvedena je kompozicija Orijentalni fragment za klarinet i klavir nastala 2016. godine. Kroz koje muzičke komponente možemo da primetimo prodor istočnjačkih elemenata? Koje je njihovo značenje u ovom delu i tvom muzičkom jeziku?
S. N. Kompozicija Orijentalni fragment koncipirana je kao mala ilustracija koja donosi istočnjački kolorit, prvo kroz zvuk klarineta u niskom registru, a zatim i kroz određene melodijske pokrete karakteristične za orijentalnu muziku. Klavir je tretiran kao perkusivni instrument u određenim segmentima kompozicije, u kojima se poigravam pomeranjem akcenata, dok se klarinetisti daje sloboda da doslovno ʻpodivlja’ i da njegova interpretacija na trenutke zazvuči kao da nije u saglasju sa deonicom klavira u „mefistofelskom plesu”, kako sam nazvao taj segment ove moje kompozicije; međutim, ubrzo potom, muzički tok se smiruje i vraća na početnu atmosferu. Istočnjački elementi inače nisu zastupljeni u celokupnom mom opusu, već ih ciljano upotrebljavam, kao što je slučaj u pomenutom delu. Ali, naravno, kao i većinu umetnika privlače me Istok, egzotični krajevi, različite kulture, kao i sama umetnost. Mišljenja sam da mi, ipak, najviše treba se oslonimo na tradiciju našeg podneblja i da uvek stavljamo akcenat na nacionalno blago.
M. T. Tokom pisanja klavirske svite Kaleidoskop (2015) bio si nadahnut kompozicijama Đerđa Ligetija i Sofije Gubajduline. Ukoliko možemo govoriti o postojećim uzorima, da li se ovim značajnim muzičkim figurama dvadesetog veka može pridružiti još neko kompozitorsko ime?
S. N. Kompozicija Kaleidoskop nastala je na prvoj godini studija kompozicije, dok sam još istraživao koji bi mi muzički izraz najviše prijao. U tom trenutku mi se svidela svita Sofije Gubajduline Muzičke igračke i želeo sam da napišem nešto po uzoru na baš tu kompoziciju. Postoje sličnosti u samoj koncepciji dela i atmosferi koja preovladava u određenim stavovima, a prepoznaje se i uticaj Đerđa Ligetija. Takođe, moram da priznam da je jedan od mojih omiljenih kompozitora dvadesetog veka Alfred Šnitke, čije je stvaralaštvo značajno uticalo na moj muzički jezik.
M. T. Da li je prepoznatljivi polistilizam šnitkeovskog tipa prisutan i u tvojim delima?
S. N. Uvek sam nastojao da širim svoje vidike, zbog čega sam imao iskustva sa popularnom muzikom, prvenstveno kao izvođač, zatim i filmskom muzikom prema kojoj gajim posebnu vrstu ljubavi, ali i narodnom muzikom, za koju takođe imam interesovanje. Mislim da je Šnitkeova poetika savršen primer načina na koji je moguće spojiti naizgled sasvim različite žanrove i izraze u ozbiljno delo visoke umetnosti.
M. T. Tvoja dela su „redovno izvođena na festivalima mladih autora, kao što su KoMA i FESTUM, kako se navodi u tvojoj biografiji. Da li se lik ovih festivala menjao tokom proteklih godina?
S. N. KoMA i FESTUM su vrlo značajni festivali i retke prilike da kompozicije mladih autora, pre svega studenata, budu izvedena uživo. Ponekad postoje teškoće u pogledu organizacije festivala, jer ne zavisi sve po tom pitanju samo od našeg Fakulteta, ali je do sada, srećom, sve bilo uspešno realizovano. Iskreno se nadam da će se tradicija tih festivala nastaviti i u budućnosti.
M. T. Delo Teatar 15’23’’ za kamerni ansambl (2018) intrigira svojim kejdžovskim naslovom. Na koji način je ono osmišljeno?
S. N. Kompozicija Teatar 15’23’’ je nastala na četvrtoj godini studija kompozicije i to je ujedno moja diplomska kompozicija. Zamislio sam je kao Teatar, Kabare u kome se smenjuju i prepliću različiti muzički izrazi. Spoj nespojivog. Ovo polistilističko delo, između ostalog, karakterišu upliv popularne muzike kroz Tango, koji u kasnijim etapama evoluira u nešto sasvim suprotno, zatim citati barokne muzike u poslednjem segmentu i, na samom kraju, omaž Džonu Kejdžu kroz parafrazu, kada izvođači simuliraju sviranje notnog teksta koji je napisan, ali u tišini.
M. T. Iako u tvom opusu brojčano dominiraju kamerna dela, uočljivo je i okretanje prema primenjenoj muzici. Čime je to bilo uslovljeno?
S. N. Već od rane mladosti, bio sam opčinjen muzikom Diznijevih crtaća, filmova, emisija na televiziji i slično. Znao sam da muzika predstavlja važnu kariku u celokupnom doživljaju i voleo sam taj prizvuk. Najverovatnije je sve to ostalo duboko urezano u meni, podsvesno utičući na formiranje mog muzičkog ukusa i afiniteta. Kasnije sam imao tu sreću da dobijem priliku da kreiram muziku za ozbiljnu televizijsku reklamu i neke studentske projekte. Želja mi je da se u budućnosti okušam u komponovanju muzike za neki dugometražni film ili pozorište.
M. T. Kompozicija Pugna interior za gudački orkestar (2017) predstavlja tvoj muzički komentar na pitanje večite borbe između dobra i zla. Čini se da „unutrašnja borba” koja je u njoj predočena može da korespondira sa ʻborbom’ umetnika za neupitne, prave (a zapostavljene) vrednosti u današnjem društvu. Da li otvaranje novih festivala (Split Art Convention, Rossi Fest) može da dovede do pozitivnih ishoda na tom polju?
S. N. Najpre bih istakao da je kompozicija Pugna interior premijerno izvedena na festivalu KoMA decembra 2017. godine u sali Beogradske filharmonije; izveli su je „Gudači Svetog Đorđa” pod dirigentskom palicom Milice Joksimović. Zatim je izvedena tokom Rossi Fest-a, kada je Jevrejskim kamernim orkestrom dirigovao Stefan Zekić, dok je za decembar 2018. godine predviđeno izvođenje Saše Mirkovića i Ansambla „Metamorfozis”. Kompozicija odražava borbu na više nivoa. Sam naslov već ukazuje na borbu i posvećen je žrtvama zla u svetu, dok je forma kompozicije takođe zasnovana na kontrastu, odnosno sukobu dva materijala koji predstavljaju dobro i zlo, da bi se u trećem delu kompozicije oba materijala našla u skladu, u lirskoj atmosferi koja obiluje intrigom. Ipak, javlja se pitanje: Da li je zlo pobeđeno i da li smo uopšte svesni toga šta je tačno zlo? Iako u trenutku nastanka kompozicije nisam imao u vidu takvu vrstu poruke dela, odgovor na tvoje pitanje jeste „Da”. Borba se apsolutno može primeniti i na polje borbe za umetnost i približavanje kvalitetne umetničke muzike publici. Smatram da je najbolji način da se to ostvari upravo otvaranje novih festivala kao što su Rossi Fest i Split Art Convention, koji direktno promovišu kvalitetan umetnički sadržaj i predstavljaju most između dela i šire publike.
M. T. Kada tvoja kompozicija dobija naslov: pre, u toku ili posle rada na muzičkom zapisu?
S. N. Nema pravila, ponekad na samom početku imam zamisao koju pratim, a ponekad pišem samo muziku, pa u toku procesa stvaranja nastane ideja o naslovu dela. Sve zavisi i od toga da li je delo programski koncipirano ili ne. Dakle, trenutna situacija diktira kakav ću naslov dati, a razlog zbog kojeg su pojedini naslovi na drugim jezicima čisto je praktične prirode. Želja svakog kompozitora je da mu se kompozicija izvede i na internacionalnoj sceni, pa otuda potreba i za prevodom ili naslovom koji bi komunicirao na međunarodnom nivou.
M. T. Kako izgleda tvoja kompozitorska beležnica? Gde zapisuješ muzičku misao ukoliko nastane van radne sobe? Kada si pisao delo Le glacier za harmoniku (2016), tačnije za instrument čije si izražajne mogućnosti i tehniku sviranja proučavao tokom osnovnog i srednjeg muzičkog obrazovanja, da li je proces stvaranja tekao na drugačiji način u odnosu na pisanje drugih dela?
S. N. Nemam beležnicu u tradicionalnom smislu. Uvek se trudim da iskoristim sredstva koja su u datom trenutku na raspolaganju. Nekada će to biti papir koji se zatekao tu u momentu nadahnuća, ponekad, ako mi je pri ruci, unesem muzičku ideju u program za zapisivanje nota, a ponekad je zabeležim diktafonom/mobilnim telefonom. Sve dolazi u obzir. Što se daljeg procesa pisanja tiče, smatram da iz dobrih ideja i kvalitetnog materijala često nastane dobra kompozicija. Nekada se ponešto menja ʻu hodu’ ili obriše – sve zavisi od slučaja do slučaja. Dakle, svega ima u mojoj ʻbeležnici’. Moram da priznam da, iako harmoniku veoma dobro poznajem jer sam je svirao, ne pravim razliku kada pišem za ovaj i druge instrumente. Naravno, ukoliko je reč o instrumentima koje manje poznajem, konsultujem se sa izvođačima, kako bih proverio sve tehničke mogućnosti i da li je moja zamisao moguća, pre nego što prionem na posao. Postupak je, dakle, isti, s tim što bih naglasio da je postojeći repertoar za harmoniku uticao na formiranje mog muzičkog ukusa, pa se u nekim mojim delima može čuti uticaj Astora Pjacole, Franka Anđelisa i drugih kompozitora.
