Prvi portret koji vam predstavljamo u 2020. godini prikazuje maštoviti stvaralački lik kompozitorke Svetlane Savić naslikan razigranim bojama. Vanredni je profesor na katedri za kompoziciju FMU u Beogradu i dobitnica Mokranjčeve nagrade za 2014. godinu, kao i nagrade za kompozitora 2016. godine u izboru časopisa Muzika Klasika. Takođe je nosilac dve nagrade Međunarodne tribine kompoziora, a njena dela izvode renomirani izvođači, ansambli i orkestri na svim meridijanima. U razgovoru koji smo vodili između ostalog možete saznati koje su teme centralne za Svetlanu Savić, zbog čega je sklona vokalno-instrumentalnom žanru, kako komunicira putem zvuka i zašto je zu nju muzika magična.
Šta je probudilo u Vama želju da postanete kompozitorka?
Kompoziciju sam upisala nekako „slučajno“. U srednjoj školi sam svirala harmoniku. Pošto u tadašnjoj Jugoslaviji nije postojala mogućnost da studiram ovaj instrument, kompozitor Marjan Šijanec, moj profesor u MŠ „Dr Vojislav Vučković“, podstakao me je da napišem nekoliko malih komada. Odveo me je na konsultacije kod profesora Srđana Hofmana na FMU, položila sam prijemni ispit i upisala kompoziciju 1989. godine. Postala sam kompozitor posle mnogo godina, u trenutku kada sam shvatila da sam depresivna kada ne pišem. A kada pišem – dišem, plešem i radujem se.
Kako biste definisali estetiku/poetiku/stilistiku sopstvenog opusa?
Note i definicije ostavljam izvođačima, teoretičarima i muzikolozima. Poslednjih godina komponujem za ljude koje poznajem, cenim i volim, pa ponekad pišem ono što mislim da im odgovara i što će ih zabaviti. Naravno, pišem i za sebe, ono što mi se sviđa i što želim da prenesem drugima. Sklona sam vokalno-instrumentalnom žanru, jer volim da čitam i obožavam poeziju. Često radim u elektroakustičkom mediju, pošto mi daje mogućnost za unošenje metamuzičkog sadržaja u kompoziciju.
Iz kojih izvora crpite inspiraciju? Čime je najviše podstaknuta Vaša kreativnost?
Inspiracija mi stiže iz knjiga, slika, mirisa, sećanja, iz moje stvarnosti. Emocije, duhovnost, razigranost i samopouzdanje, bitni su podsticaji u mom stvaralaštvu.
Kako se odvija kod Vas stvaralački proces? Da li je bliskiji Šenbergovoj ideji celine ili ciljanom traganju Stravinskog, ili pak imate drugačiji pristup činu komponovanja?
Bliža sam traganju, istraživanju, eksperimentu. Puštam da me materijal povede, da me muzika iznenadi, da je krotim, da je krojim, da se igram.
Čemu stremite u svojima delima kao umetnica i kompozitorka? Imate li neku posebnu ideju vodilju ili više njih?
Želim da se povežem sa ljudima, da im dam deo svog sveta i života. Želim da komuniciram zvukom i vibracijom, sa bićima, planetom i svemirom. Često se bavim temama ljubavi, razvoja, prirode, tuge, smrti… Ponekad moje kompozicije kritikuju neki socijalni kontekst, a nekad se ispostavi da predvide događaje u mom životu i u društvu u kome stvaram. Zato je za mene muzika i magična.
Kakvo mišljenje imate o pitanju hermetičnosti i komunikativnosti u savremenim delima klasične muzike? Na koji način pristupate tome problemu u Vašim kompozicijama?
Hermetičnost i komunikativnost su odlika svakog umetničkog dela, ali u međusobno različitim odnosima. Moja muzika je hermetična dok je u četiri zida, u mojim rukama, ušima i glavi. Ne određujem koliko će biti komunikativna i da li će uopšte komunicirati. Ja komuniciram zvukovima koji su mi važni – odabrani, sređeni, složeni. Mogu da odašiljem signal u beskraj, kao Voyager, dok me ne pojede crna rupa. Mogu da rezoniram i sa samo dvoje ljudi u sali, ali važno mi je da iza svoje muzike stojim svim srcem.
Možete li nam opisati Vaša iskustva sa svetom muzike u inostranstvu i uporediti sa trenutnom situacijom na domaćoj klasičnoj muzičkoj sceni? U kojoj meri je moguće da stasavaju i afirmišu se mlade generacije kompozitora u našoj zemlji? Kakav je taj odnos prema Vašem esnafu u stranim državama?
Naši kompozitori i izvođači vredno rade i naša scena je dinamična, dramatična i veoma kvalitetna. Mislim da većina studenata kompozicije sa Fakulteta ponese superiorne kompetencije za bavljenje muzikom i kod nas i u svetu. Nisam sklona poređenju, jer napolju obično tražim greške, a kod nas potenciram dobre aspekte. Valjda je to moj modus vivendi u ovom vremenu i na ovom mestu…
Koliko Vam narudžbine diktiraju odabir sastava i formalno/sadržinskih elemenata pri komponovanju, a koliko je to stvar slobodnog nahođenja? Da li Vam stvaralački put trasiraju prevashodno porudžbine ili više pišete prema unutrašnjim impulsima? Ili je to neodvojivo u Vašem radu?
Poslednjih godina pišem uglavnom poručene kompozicije i zbog toga sam veoma zahvalna. Volim da zamišljam lica i gestove ljudi za koje pišem, inspirišu me njihove sposobnosti i talenat. Nekada je bilo sasvim normalno da odličnim izvođenjem smatrate ono koje predstavi 70–80% vaše partiture. Danas su izvođenja mojih kompozicija toliko bolja od onoga što zamislim, da sve više dajem prostor izvođačima. Poslednja kompozicija koju sam napisala je prilično aleatorička. A bez onih „unutrašnjih impulsa“ ne bih mogla da ustanem ujutro i počnem da komponujem, a bez toga ne bih mogla da živim, znači, sve je u vezi.
Radite li trenutno na nekoj novoj kompoziciji? Jesu li u planu neka izvođenja Vaših dela u narednom periodu?
S radošću očekujem koncert Gorana Kostića i Mine Marinković, 21. juna, kada će premijerno izvesti duo za kontrabas i harfu „Bouncing and rolling“, a 30. juna Tea Dimitrijević i Dejan Subotić će svirati kompoziciju „Sličice – duplikati“ za klavir četvororučno u Sali Beogradske filharmonije. Preko leta pišem za Beogradski trio i novo elektroakustičko delo za fantastičnu Anu Radovanović. Imam i jednu divnu poemu Nedeljka Terzića, „dušu dala“ za mešoviti hor…