U prvom izdanju rubrike Muzikološki kutak, predstavljamo vam segment iz jedne vrlo vredne i dugo očekivane muzikološke studije. Reč je o knjizi Ljubica Marić: komponovanje kao graditeljski čin autorke dr Melite Milin, naučnog savetnika u Muzikološkom institutu SANU. Ovo izdanje svetlost dana je ugledalo prošle, 2018. godine, a rad na njoj je, posredno, prema rečima autorke, trajao još od studentskih dana.

• Save

U predgovoru knjige, Melita Milin je napisala: 

Pišući ovu knjigu, oslanjala sam se na svoje ranije radove, dodavajući i veći broj novih, do sada nepoznatih podataka i uvida, ali i korigujući neke ranije omaške. Ljubica Marić nije volela da govori o svom životu van komponovanja i drugog umetničkog delanja, pa bi monografija o njoj imala vrlo tanak biografski deo da u njenoj zaostavštini koja se čuva u Arhivu SANU i Arhivu Muzikološkog instituta SANU nije ostao znatan broj dokumenata, pre svega prepiske, na osnovu kojih su se mogli rekonstruisati neki važni događaji iz njenog života i na taj način posredno osvetliti i njen kompozitorski rad, koji je svakako primaran razlog za pisanje ove monografije.

Knjiga Ljubica Marić: komponovanje kao graditeljski čin, koja je ujedno i prva monografija posvećena ovoj kompozitorki, u srpskoj muzičkoj i muzikološkoj javnosti dočekana je sa zasluženim pohvalama. Osim toga, časopis Muzika klasika je ovo ostvarenje nagradila priznanjem za knjigu godine, a mi smo ubeđeni da ona mora da se nađe u biblioteci svakog ljubitelja srpske umetničke muzike.

Autorka Melita Milin je, za ovu priliku, izdvojila segment koji govori o odnosu Ljubice Marić prema njenom duhovnom nasleđu.

I VIZANTIJA I SRBIJA KAO DUHOVNE OTADŽBINE

Eto zašto preplovih mora, i sad
Pristižem u Vizant, sveti grad. 
(iz Jejtsovog Putovanja u Vizant)

Jednostavnim, a vrlo evokativnim naslovom jednog od svojih najznačajnijih ostvarenja – Vizantijskog koncerta – Ljubica Marić eksplicitno upućuje slušaoce na idejni (i idealni) svet u koji se zagledala. Kao Vilijem Jejts (William B. Yeats) u pesmi Putovanje u Vizant, ona reaguje na “zaveštanja bezvremenog duha”, na neprolaznost vrednosti stvorenih na vrhuncu imperije kada je ona bila središte evropske civilizacije i kada je, u doživljaju irskog pesnika postojalo harmonično jedinstvo misli, umetnosti, misticizma i politike.[1] Imaginarna i idealizovana, Vizantija je doživljena kao šira duhovna otadžbina, izvor i “mleko duha našega”.[2] Vuk Kulenović je u Vizantijskom koncertu nazreo pronađeno vreme Vizantije (dovodeći u vezu Prustove „madlene“ i glasove oktoiha) i napisao: „I eto temelja, i tu su nam koreni. Jedno skoro zaboravljeno vreme, vreme naših predaka, otvorilo je svoje dveri. Prvi put dodirnuto obasjalom isposničkom rukom, probudilo je svoja visoka zvona i daleke, tajanstvene glasove.“[3]

Treba odmah naglasiti da, iako se značajan deo opusa Ljubice Marić povezuje s Vizantijom i njenim kulturnim zračenjem, bilo bi pogrešno govoriti o inspiraciji Ljubice Marić vizantijskom muzikom, i to stoga što se srpsko crkveno pojanje od kojeg je polazila u nizu svojih dela ne može poistovetiti sa vizantijskim. Ono se, naime, razvilo iz vizantijskog pojanja, stičući tokom vremena specifične melodijsko-ritmičke karakteristike. Zaokupljena tajnama vremena, prolaznošću i onim što uspeva da joj se odupre, Ljubica Marić je upirala pogled ka dubinama prošlosti, onom već ispunjenom vremenu koje je za sobom ostavilo dragocene kulturne tragove. Bilo je zato sasvim prirodno što ju je privukla Vizantija, odnosno vizantijsko nasleđe, pri čemu je bila svesna da je srpska kultura njegov značajan deo. Sama kompozitorka objasnila je naslov svog klavirskog koncerta na sledeći način: „Naziv ‘Vizantijski koncert’ treba samo da označi poreklo iz onog moćnog dalekog korena čiju jednu slatku stabljiku predstavlja naš narod svojim stvaralačkim duhom.“[4]

Vizantijski koncert za klavir i orkestar je jedino delo Ljubice Marić koje direktno ukazuje na Vizantiju kao temu ili inspiraciju a asocijacija na to moćno carstvo brzo se prenela i na ostale tri kompozicije ciklusa Muzika oktoiha, kako na onu koja je prethodila Vizantijskom koncertu –  Oktoihu 1 – tako i na kasnije, Prag sna  i Ostinato super thema octoicha. Vezu sa Vizantijom naglasila je sama kompozitorka upotrebom grčkog naziva za osmoglasnik – oktoih – kako u naslovu samog ciklusa, tako i u naslovu jedne od kompozicija u tom ciklusu, Ostinatu super thema octoicha. Na taj način je nešto od zlatnog praha Vizantije prekrilo i kamernu kantatu Prag sna, treću kompoziciju ciklusa, koja se od ostalih  izdvaja ne samo po tome što nije isključivo instrumentalna, jer ima i bitnu vokalnu komponentu, već i po izabranom poetskom tekstu čija se nadrealistička imaginativnost  srećno uklapa u zvučno polje diskretnog prisustva osmoglasja. Nazivajući svoj klavirski koncert „Vizantijskim“  i koncipiranjem napeva iz Oktoiha kao vezivnog tkiva ciklusa, Ljubica Marić je izgradila složen, a prepoznatljiv simbol Vizantije. Objašnjenje za to što je kompozitorka upotrebila naziv „oktoih“ umesto prevoda  na srpski „osmoglasnik“, i pored toga što je svoja dela zasnovala na napevima srpskog osmoglasnika koji se razlikuju od vizantijskog, moglo bi biti da je više želela da istakne svoju povezanost sa širim kulturnim područjem – vizantijskim, balkansko-pravoslavnim – nego sa užim, isključivo srpskim.

• Save

[1] Povezivanje ovih dela Ljubice Marić i Vilijama Batlera Jejtsa moguće je načiniti samo na tom  opštem, duhovnom  planu, i ne bi ga trebalo proširivati na suštinska značenja Vizantijskog koncerta, s jedne strane,i pesama Putovanje u Vizant / Sailing to Byzantium (i Vizant / Byzantium), s druge strane. Vid. i: Jacqueline Genet, „Byzantium“, Etudes irlandaises, 15-2, 1990, 37–53. Inače, naslov Vers Byzance… koncerta za violu i gudački orkestar (1984) Ivana Jevtića otkriva da je bio inspirisan ovom Jejtsovom pesmom.

[2] Kao što je već na drugom mestu navedeno,  u Arhivu SANU je sačuvan list papira na kojem je Ljubica Marić zapisala : „Televizijskom filmu Vizantijski koncert koji je pre desetak godina sniman u crkvama Pećke patrijaršije na muziku Ljubice Marić, nadahnutu srpskim Osmoglasnikom, kompozitor je tada dala ovu posvetu: ‘Tlu, korenu, poreklu, mleku duha našeg – posvećujem.’“  Original tablice s tekstom ove posvete čuva se u dosijeu Ljubice Marić u Bibliografskom odeljenju SANU. Autorka ove monografije veruje da je kompozitorka svoj Vizantijski koncert, a možda i celokupno stvaralaštvo, a ne samo TV film o Vizantijskom koncertu, doživljavala kao posvetu „’Tlu, korenu, poreklu, mleku duha našeg.“

[3] Iz teksta na koricama dvostrukog LP albuma Ljubica Marić: Muzika oktoiha. Pasakalja. Pesme prostora, PGP,  Beograd 3130118.

[4] D[ragoslav] A[damović], „Ljubica Marić: Pokušavam da otkrijem ono što već davno postoji u nekim skrivenim prostorima“, Politika, 16. juni 1963, str. 19.