Strogo uzevši, opera na srpskoj sceni tek je nedavno navršila pun vek. U poređenju sa njenim pet vekova dugim zapadno-evropskim istorijatom, koji broji više hiljada dela ove vrste, i dokumentuje smela eksperimentisanja unutar operskog žanra, brojne njegove reforme, najuzvišenija muzička dostignuća kao i užasavajuće neuspele produkcije, naša je operska baština srazmerno siromašna. Ipak, za ovih sto godina možemo se takođe pohvaliti nekim izvanrednim delima, koji po muzičkoj uspelosti i dramskoj ostvarenosti mogu stajati ravnopravno sa bilo kojim klasikom italijanskog, nemačkog, ruskog i francuskog repertoara. U ovom članku izdvojićemo neka od tih dela, u vidu liste lišene hijerarhije.

Na uranku (Stanislav Binički, 1903)

I da u pitanju nije prva naša izvedena opera, što je samim tim čini važnim delom istorije srpske muzike, Na uranku bi imala više nego zasluženo mesto na ovoj listi. Pisano po libretu Branislava Nušića, delo se bavi arhajskom temom istorijske borbe Srba protiv Turaka, okupiranih protiv okupatora. Ova opera opevava, putem lokalizovane seoske drame, jednu širu istorijsku situaciju i borbu koja se, sa perspektive pisanja dela na samom početku 20. veka, okončala tek relativno nedavno i još uvek je obitavala u živom sećanju starijih generacija. Iako deli tematiku sa drugim ranim delom srpske opere, Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, ostvarenost opere Na uranku je u svakom pogledu na višem nivou. Muzika, prožeta toplim lokalnim koloritom starog srpskog seoskog folklora i orijentalnih melizama, nije lišena ni trenutaka grandiozne dramatičnosti potpuno u duhu italijanskog verizma. No, po premijeri, opera susrela sa nekim i ne tako pohvalnim kritikama, kao što je bilo mišljenje izraženo u listu Štampa: „Kompozitor nam nije dao melodiju, nije nikako ostao u istom žanru, najviše je imitovao Vagnera, unosio je i talijanske motive, mestimice je bilo i srpskih, ali su to većinom poznata mesta… Komad se sastoji iz samih prelaza, i njegova heterogenost je takva da i pored najbolje volje mi nismo mogli naći jedan neprekidno sproveden motiv.” Dosta konciznija i nešto duhovitija, ali jednako oštra, bila je replika drugog kritičara, koji je izjavio: „U našega Staše, čuješ malo Vagnera, malo tamburaše…“. U Biničkovu odbranu stao je Branislav Nušić: „Iako malo po broju, ono što je Binički dao – naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Biničkove pesme odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svog naroda.“ O lepoti i prijemčivosti kompozitorovih melodija svedoči i činjenica koju je u jednom intervjuu izneo sam kompozitor, a to je da su određene arije iz opere u jednom trenutku postale i deo kafanskog repertoara.

Sa današnje pozicije, čini se da preovlađuje mišljenje da je sinteza srpskog folklora, istočnjačkog melosa i zapadnoevropskih operskih tekovina bila uspešna. Iako se kao najznačajnije numere izdvajaju strastvena arija okrutnog lokalnog age Redžepa, „Kad bi znala dilber Stano“ i Stankina jednostavna pesma „Tamo za tom gorom“, često zapostavljen je skladan i dirljiv ljubavni duet Stanke i Radeta. Pod uticajem verističke opere, radnja dela je kompaktna i skladno uokvirena muzičkim motivom mujezinske molitve – u nepunih sat vremena likovi se predstavljaju, centralni sukob postavlja, a zatim se po kratkom postupku i razrešava u iznenadnom i tragičnom raspletu. Na uranku je živopisna, upečatljiva slika načina života i sistema koji je gotovo pet vekova bio surova realnost na balkanskim prostorima, a danas se čini kao udaljen san.

Pokondirena tikva (Mihovil Logar, 1956)

Niko se još uvek u istoriji srpske muzike nije primakao jednostavnoj razdraganosti i muzičkom humoru kompozitora Mihovila Logara. Stoga i nije slučajno da se jednim od njegovih najboljih muzičko-scenskih dela smatra farsa u tri čina, Pokondirena tikva. Pisana prema poznatoj drami Jovana Sterije Popovića (koju je u libreto pretočio Hugo Klajn), ova opera predstavlja neobičan istupak u istoriji naše muzike, kao delo čiji libreto u potpunosti odgovara duhu bufo opere iz 18. veka – sa tipskim likovima, zamenama identiteta, i zapletom čija su okosnica minorne porodične spletke. Ipak, istaknut element parodije približava ovu operu tekovinama 20. veka. U tom smislu najviše se ističe glavni lik, udovica Fema, čije su staleške pretenzije i osnova drame i predmet poruge u ovoj priči. Femino oponašanje nobles govora, infuziranog elementima italijanskog, francuskog i nemačkog, muzički karikira tipične linije virtuoznih arija iz italijanske opere, no ono se ipak, prema rečima Vlastimira Peričića, pre pretvara u „burleskno izveštačene kolorature“.

Komediju o klasnim stremljenjima, seoskom životu i čovečjoj uobrazilji, prati karakteristična Logarova pitoreskna orkestracija, s obiljem efekata koji u potpunosti zaokružuju ovu muzičku farsu.

Simonida (Stanojlo Rajičić, 1957–1968)

Nastala po motivima drame Kraljeva jesen Milutina Bojića (u preradi Josipa Kolundžića), Simonida predstavlja značajan primer umerenog modernizma sa sredine 20. veka, koji pronalazi inspiraciju u udaljenom dobu srpske srednjevekovne države. Radnja opere se, naime, odvija na dvoru kralja Milutina, 1314. godine, a usmerena je na kompleksnu psihološku dramu međuljudskih i porodičnih odnosa, koja istovremeno i funkcioniše kao komentar šire, nestabilne političke situacije koju čine korumpirana vlast i stradanja naroda. Rajičićev rad na operi trajao je godinama i ona je bila izložena većem broju prepravki i dorada, te je od originalne jednočine drame prvo pretvorena u dvočinu operu, zatim tročinku, da bi, naposletku, u poslednjoj verziji iz 1967. godine ponovo postala delo u jednom činu, sa 12 scena i prologom. Iako Vlastimir Peričić primećuje da je delo ovim postupkom izgubilo nešto od svoje monumentalnosti, on takođe korektno procenjuje da ovaj postupak donosi na dramskom intenzitetu, te se ovo danas uzima kao definitvna, konačna verzija Simonide. Tako je ovo delo koje je otpočelo, kako Peričić kaže, kao „operski spektakl tradicionalnog tipa”, naposletku transformisano u „muzičku dramu savremenog doba”.

Iako se inspiriše srednjevekovnom istorijom, Simonida se ne oslanja na arhaični muzički izraz, koji drugde u ovo vreme evociraju kompozitori poput Ljubice Marić. Ovo delo se, zapravo, vrlo jasno ugleda na romantičarsku muzičku dramu, ali pisanu u školi Musorgskog ili Verdija, pre nego Vagnera. Opera je zato prokomponovana, ali su scene (i poneke numere) veoma jasno razgraničene i istaknute unutar muzičko-dramskog toka. Vokalne deonice, ugledajući se na Konjovićev pristup, izrastaju iz fleksije govorne reči, a bogati orkestarski part je tu da na određenim mestima dodatno potcrta dramski i emocionalni naboj određenih scena. Kao razrađena, intenzivna psihološka drama i studija jednog anti-heroja, koju određeni muzikolozi s razlogom upoređuju sa titanom ruske opere Borisom Godunovim, ovo delo nema premca u srpskoj operskoj literaturi, osim, naravno, kada je reč o operi Suton.

Suton (Stevan Hristić, 1925)

Zanimljiva je istorija Sutona, opere čiji integralni snimak još uvek nije ostvaren, te je trenutno dostupna samo svita iz navedenog, dopisanog baletskog čina. Godine 2016, Hristićev nečitak rukopis je prepisan, partitura dela je rekonstruisana, izgubljenom baletskom činu se nakon pola veka ušlo u trag, i ovo delo je ponovno izvedeno u svom kompletnom obliku na sceni Opere i teatra „Madlenijanum“.  No, još uvek ne postoji audio zapis kompletnog dela.

Radnja drame Suton (čiji je autor Ivo Vojnović) smeštena je u poslednje gosparsko domaćinstvo u Dubrovniku, 1832. godine. Kako kaže Pavle, mlada junakinja ove drame: „Polako, polako uvukla se propast u jadnu ovu kuću”. Dani vlastelinstva su odavno prošli, a iako se ukućani pretvaraju da je njihovo imućstvo još uvek na snazi, suočavaju se sa tragičnom propašću čitavog jednog načina života i nestankom svoga staleža. Ova simbolistička drama psiholoških previranja sažeta je u nesrećnu ljubavnu priču dvoje mladih, pripadnika različitih društvenih klasa, mladog kmeta kapetana Luja i najmlađe ćerke dubrovačke vladike, Pavle.

Vojnovićevo delo, pretočeno u muziku, rezultiralo je prvom i jedinom lirskom muzičkom dramom u istoriji srpske muzike. Opera je, kako i odgovara intimnoj atmosferi komada na kome je zasnovana, kamerna, i u potpunosti lišena horskih numera. Dostupan snimak tri plesne svite iz opere, baletskog divertismana koji je dodat delu 1956. godine, otkriva pitoresknu muzičku misao, na trenutke razigranu, pompeznu i dramatičnu. Određeni elementi, kao što su sažetost drame, i njen tragičan kraj,  približavaju Suton i verističkoj operi, eklektičan muzički jezik ponegde podseća i na rusku nacionalnu školu. Bogata orkestracija, Hristićev kompozitorski pečat, svojom razrađenošću dopunjuje i dočarava misli i osećanja likova, a i prenosi simbole iz originalnog komada u vidu muzičkih lajtmotiva, podvlačeći osnovnu misao koja je u srži ovog neobičnog i delikatnog dela: „Suton je za tugu”.

Koštana (Petar Konjović, 1931)

Kao što se istoimeni pozorišni komad Bore Stankovića smatra jednim od njegovih najboljih dela, tako se i ova muzička drama Petra Konjovića ubraja u sam vrhunac kompozitorovog opusa. Veliku ulogu u ovome igra tematika Koštane, u isti mah provokativna i poetična. Kako piše Stana Đurić Klajn: „…kompozitor je neizbežno bio upućen na to da u svojim najboljim delima umetnički uobličava pre svega bolove i dertove, sevdah, rezignaciju, žal za mladošću, za prošlošću, sudbinske određenosti i patnje koje, opet, sve izviru iz jedne pradavne, daleke, teške i tmurne narodne osećajnosti“.

Koštana istražuje, tako, teme ruralnog života u patrijarhalnom društvu, podređenost žena u ovakvoj okolini, kao i nestabilne društvene odnose marginalizovanih etničkih grupa i dominantne zajednice. Ono što operu izdvaja u odnosu na Stankovićev komad jeste Konjovićev fokus na psihološko profilisanje likova, umesto pridržavanja okvira operskih arhetipa. Lik Koštane je za Konjovića centralan, te on za nju dopisuje celu jednu scenu u kojoj sa finesom portretiše lik nesrećne mlade devojke zatočene u očekivanjima porodice i okoline. Budući da je i originalno delo Bore Stankovića podrazumevalo muziku, te je nosilo podnaslov „komad iz vranjskog života sa pesmama“, Konjović je mudro zadržao određen broj pesama iz originala, uz poneke modifikacije, a dodao je i niz pesama iz svoje zbirke Moja zemlja – „Dude, mori”, „Eva, Eva Kaurkinja”, „Zašto, Sike, zašto muža da prevariš”… Trenutci u kojima se ove pesme pevaju predstavljaju neke od najefektnijih dramskih i emocionalnih detalja ove opere – kada se iznad zaoštrenog, poznoromantičsrskog orkestarskog parta i napregnutih arioza lelujavo izviju jednostavne narodne pesme prošarane orijetalnom koloritom. Vranjanski folklor protkiva samu srž dela, a navedene pesme upletene su u muzički narativ tako da u potpunosti odgovaraju duhu scene, ili kako bi osvetlile unutrašnja stanja likova, od kojih su dva centralna starac Mitke, onaj koji u ovoj drami najintimnije proživljava žal za mladošću, i njegova družbenica, Koštana, čiji je nežan, gipak i očaravajući glas upravo simbol tih neuhvatljivih, prolaznih a istovremeno večnih vrednosti – mladosti i lepote.

Koštana je opersko delo koje spaja snažan lokalni kolorit vranjanske pesme, igre, i živopisnost starih govora i običaja sa dubokim i teškim temama koje promišljaju izgubljenu mladost i nesrećnu, a neizbežnu sudbinu prokazanog pojedinca.

Piše: Tisa Jukić