Između predačkih pojanja i signala sa „Sputnjika“ – Pasakalja za simfonijski orkestar (1958) Ljubice Marić

Pasakalja za simfonijski orkestar, zajedno sa kantatom Pesme prostora (1956)i Vizantijskim koncertom (1959), predstavlja skup dela koja su obeležila period pune stvaralačke zrelosti Ljubice Marić. U ovom razdoblju između 1956. i 1964. godine, smatra se da su nastala kompozitorkina najznačajnija dela, u kojima se može prepoznati jedinstven spoj neo-ekspresionističkog izraza i modernističkih tehnika (usvojenih tokom njenog studiranja u Pragu) i arhaičnih zvukova folklorne i crkvene muzike. U istom periodu, takođe, ispoljilo se i kompozitorkino interesovanje za barokni stilski prosede, što se ogleda najpre u njenom pristupu oblikovanju forme i izrazitoj naklonosti prema polifonoj fakturi. Preokupiranost barokom kompozitorka je iskazivala i putem napisa: izdvaja se njen rad naslovljen „Monotematičnost i monolitnost oblika fuge: skica za studiju“. U stvaralaštvu Johana Sebastijana Baha (nazvavši njegovu zbirku Umetnost fuge „kupolom najmoćnije zvučne arhitektonske građevine“) Ljubica Marić pronašla je odgovore na sopstvena kreativna pitanja, koja su se ticala, pre svega, ostvarivanja ‘organskog’ jedinstva muzičkog dela – što je omogućeno kroz kontinuirani razvoj muzičkog materijala.

Barokni model očigledan je već u samom naslovu Pasakalje za simfonijski orkestar, koji aludira na poznatu baroknu varijacionu formu, u kojoj određena izabrana melodija prolazi kroz niz varijacija, nad pratnjom koja uvek ostaje ista. Tema Pasakalje zasnovana je na narodnoj pesmi „Zaklela se Moravka đevojka”, sa kojom se kompozitorka upoznala preko zbirke narodnih napeva Vladimira Đorđevića. Arhaični sklop ove melodije uskog obima i asimetrične strukture uslovio je svojevrsnu tonalnu ‘pomućenost’ dela, u kome istovremeno zvuče dorski i frigijski modus. Kompozitorka je u ovom „monotonom i primitivnom“ motivu „skučenom u ritmu i u melodiji“, kako ga je okarakterisao Petar Bingulac, prepoznala i realizovala pun njegov potencijal, s izvrsnom veštinom u građenju složene, razgranate celine iz jednog skromnog muzičkog jezgra.

U kompoziciji se prepoznaje i jedan ‘spoljni’ element, koji oštro prekida njenu komponovanu arhaičnost; u pitanju je visoki, signalni ton „Sputnjika 1“, prvog veštačkog satelita u istoriji, koji je 1957. godine lansiran u orbitu. „Sputnjikov“ signal se, kao simbol modernog doba, probija u kompoziciju kako bi naglasio istorijsku poziciju nastanka ovog dela. U rečima sâme kompozitorke: „Jer baš za vreme pisanja ove kompozicije radio-stanice na zemlji hvatale su signal sa prve kosmičke letelice.“ Tim putem se u prvi plan dovodi latentna, neobična simbioza koja predstavlja suštinu poetizovane arhaizacije Ljubice Marić (termin Melite Milin): oprezni susret doba visoke moderne sa svim svojim osobenostima i odjeka iz duboke tmine naše davne, skoro u potpunosti zaboravljene prošlosti.

Muzički tok kompozicije može se opisati kao razvojni, u kome predstavljena tema prolazi kroz niz od 34 varijacije koje se logičnim putem nadovezuju jedna na drugu, „sa uvek drukčijim žuborom pri proticanju“ (prema rečima Petra Bingulca). Međutim, postoje osnovi da se muzički tok sagledava i kao lučna, odnosno kružna struktura, gde se od originalne teme muzički tok neprestano, ali postepeno, udaljava, i kojoj se zatim ponovo približava, kroz naslojavanje vertikalnih linija i njihovu potonju redukciju, kroz rasparčavanje teme na manje celine, njeno ritmičko cepkanje i variranje, a potom i ponovno uprošćavanje i povratak na prvobitno stanje. Izuzetno sugestivan u ovom pogledu jeste kraj dela, poslednja varijacija, u kojoj se mogu primetiti brojne sličnosti sa početnim izlaganjem teme. Muzički tok se ovde usporava, javlja se dinamički dekrešendo, i u zvuku celokupnog orkestarskog aparata ponovo su, kao na samom početku dela, dominantni niski, brujeći registri instrumenata poput fagota, kontra-fagota, klavira, violončela i kontrabasova, uz ‘zujanje’ ležećih praznih oktava u u najvišem registru violina, i talasastom, nemirnom pokretu u deonicama flaute i oboe.

Varijacija br. 34, može se zaključiti, predstavlja simbolički povratak na početak kompozicije, a izabravši da delo završi na ovaj ‘otvoreni’ način, kompozitorka nam prenosi filozofsku poruku o večitoj kružnoj prirodi životnog ciklusa, koja je u ovom periodu naročito okupirala njeno stvaralaštvo: kraj je samo još jedan početak. Ova poruka lepše je i neposrednije iskazana na jednom od natpisa sa nadgrobnih spomenika bosanskih Bogumila, koji je kompozitorka predstavila u svojim Pesmama prostora: „Ja sam bil kako vi jeste, a vi ćete biti kako jesam ja.“

Piše: Tisa Jukić

Leave a Reply

Your email address will not be published.