Život

Milan Mihajlović je rođen u Beogradu 3. jula 1945. godine. Upisao je 1960. Prvu beogradsku gimnaziju, a 1961. klavirski i teoretski odsek u SMŠ „Josip Slavenski“. Na Muzičkoj akademiji (kasnije Fakultet muzičke umetnosti) diplomirao je kompoziciju i dirigovanje (1970, klase Stanojlo Rajičić i Živojin Zdravković), a magistrirao kompoziciju (Stanojlo Rajičić, 1978). Usavršavao se na kursevima u Kelnu i Salcburgu. Od 1975. godine je na FMU gde je, na Katedri za teorijske predmete, prošao sva zvanja od asistenta do redovnog profesora (1994), da bi, od 1998, bio izabran za redovnog profesora na Katedri za kompoziciju FMU. Kompoziciju je predavao i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Iz njegove klase, između ostalih, potekli su kompozitori Ana Gnjatović, Ksenija Komljenović i Tamara Basarić. Penzionisan je 2010. godine.

Na Fakultetu muzičke umetnosti je vršio dužnosti šefa Katedre za teoriju muzike (1984—88), a potom i dekana fakulteta (2002—2009).

Bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije (1989—2002). Jedan je od osnivača Ansambla za savremenu muziku (1992) i Međunarodne tribine kompopzitora (1992), čiji je direktor bio do 2002. godine.

Bavio se teorijskim radom (studija Skrjabinov modus, udžbenici Osnovi nauke o muzici, 1983. i Muzički oblici, 1988).

Mihajlovićeva dela često se izvode u inostranstvu i to u salama kao što su Tonhale u Cirihu, Karnegi hol u Njujorku, sala Berlinske filharmonije, Stenvej hol u Londonu, sala sidnejskog Konzervatorijuma, auditorijum Opere u Dižonu, a odabrana dela štampali su mu veliki svetski izdavači Peters iz Lajpciga i Brandstätter iz Kelna. 

Objavio je dva autorska kompakt diska (SOKOJ-MIC, PGPRTS), a dela su mu snimljena i na drugim nosačima zvuka domaćih i stranih izdavača.

Njegove kompozicije Prelidi, Bagatele i Elegija bile su obavezna dela na međunarodnim takmičenjima MO u Beogradu, gde je takođe bio i član žirija.

Bio je rezidencijalni kompozitor na Festivalu kamerne muzike u Kemptenu, Nemačka (2014) i Festivalu kamerne muzike u Dižonu, Francuska (2016).

Kao dirigent nastupao je sa Beogradskom  i Subotičkom filharmonijom, Gudačima Sv.Đorđa  i drugim kamernim ansamblima uglavnom kao izvođač vlastitih kompozicija (Memento  sa Beogradskom filharmonijom na otvaranju Mokranjčevih dana, 1994; Noturni sa Ansamblom 76 u sali Tonhale u Cirihu, 1985).

Dela Milana Mihajlovića izvodili su: Beogradska, Slovenačka i Zagrebačka filharmonija, SORTS, Jenska i Briselska filharmonija, Brandenburški državni orkestar,  Camerata serbica, Gudači Sv.Đorđa, BGO Dušan Skovran, ansambl Lontano iz Londona, Ansambl 76 iz Ciriha, Alternance iz Pariza, Lunaire Collective  iz Australije, Srpski gudački kvartet, Beogradski duvački kvintet, Beogradski kvartet harfi, trio Pokret, ansambl za novu muziku Gradilište,  ŽAKH Collegium musicum, kao i muzički umetnici i dirigenti: Oliver Trindl, Aleksandar Serdar, Sreten Krstić, Ksenija Janković, Lidija Bizjak, Vesna Stanković, Lidija Stanković, Ljubiša Jovanović, Miloš Mihajlović, Marija Špengler, Gordan Nikolić, David Porselajn, Konstantin Krimec, Hauard Grifits, Milen Načev, Frank Kramer, Darinka Matić-Marović i Bojan Suđić. 

Kompozicioni stil

Pažnju javnosti Milan Mihajlović skrenuo je već svojom diplomskom kompozicijom Uvertira fantazija za simfonijski orkestar (1970) za koju je dobio Hristićevu nagradu. Usledilo je orkestarsko ostvarenje Preludio, Aria e Finale, nagrađeno BEMUS-ovom nagradom (1974), a potom i Simfonijske metamorfoze (1977). U njima je autor prikazao veliko poznavanje klasične kompozicione tehnike koju je kombinovao sa snažnom ekspresijom, lucidnim orkestracionim rešenjima, linearnim mišljenjem i varijacionim radom sa motivima. Rezultat je bio ekspresionistički oštar zvuk, uz preglednost i jasnoću forme, odnosno, izvesno mladalačko ‘svođenje računa’ sa savremenim akademskim muzičkim jezikom kome se autor priklanjao da bi istražio njegovo dejstvo i domete. Ovakav izraz ima i Lamentoso za klarinet, violinu i klavir (1977), gde je autor ispoljio svoju lirsku prirodu i definitivno odustao od tada pomodne avangarde. Ovo je linija koju će Mihajlović negovati i u svojim zrelim delima gde je pitanje avangarde i akademizma rešavao postmodernim dijalozima unutar same muzike.

Veoma uspeo unutarmuzički dijalog između besede tzv. ‘poljske škole’ i klasičnog pisma razvijen je u delu Notturni za gudački kvartet i duvački kvintet (1983, Oktobarska nagrada Beograda, 1984), gde se aluzivna tonska slika noćnih predela smelo kombinovala sa prikrivenim citatima, a sve u funkcionalnom korišćenju avangardnih i klasičnih kompozicionotehničkih poteza oslonjenih na vertikale Skrjabinovog modusa. Ovakvo poimanje muzike kao ekstrapolacije ličnog ekspresivnog sveta u formalnoj perfekciji jasnih poteza i veštoj instrumentaciji karakteriše sva Mihajlovićeva ostvarenja počev od sredine 80-ih: tri pesme za soliste i ženski hor Šta sanjam (1984), Bagatele za violinu, gudače i čembalo (1986), Elegija za gudače (1989), Tri prelida za klavir (1986—89). Skrjabinov modus je ostao konstanta autorovog izraza kao osnova za inventivnu vertikalu koja specifično ‘boji’ njegovu muziku i njegove teme, a često je tu i redukcija na mala tematska jezgra iz kojih izrasta motivski i linearni svet muzike, neretko uz ostinatne slojeve i pedale. Okušavanje sopstvenog majstorskog rukopisa prepoznaje se u ‘tematizovanju samog postupka tematizma’, odnosno u tome kako kompozitor sastavlja svoj osnovni materijal od svega nekoliko intervala, pa to jezgro koristi raznovrsno, inventivno i sveprisutno u muzičkom toku. Unutrašnje jedinstvo Mihajlovićevih kompozicija stoga je veoma naglašeno, a njemu se, kao komunikacioni sloj, dodaje vanmuzičko značenje koje se, tokom 80-ih, centralizuje oko odnosa prema prirodi i istoriji umetnosti i čovečanstva.

Tokom 90-ih godina prošlog veka Mihajlović formira svoju muzičku naraciju na citatima, uzorima i modelima. Mala žalosna muzika (Eine kleine Trauermusik, 1990) posvećena je godišnjici Mocarta i koristi citat drugog stava njegovog Klavirskog koncerta u A-Duru (Prva nagrada na Mađunarodnoj tribini kompozitora, 1992). Memento za simfonijski orkestar (1993) je posvećen uspomeni na kompozitora Vasilija Mokranjca (nagrada Stevan Mokranjac, 1994), dok je Silenzio za ženski hor i kamerni orkestar (1996), pisan na stihove Torkvata Tasa, a citira odlomak Monteverdijevog madrigala Chiome d’oro (Prva nagrada Međunarodne tribine kompozitora, 1997). U ovoj stvaralačkoj fazi kompozitorovim svetom ideja dominiraju etička i filozofska načela koja usmeravaju kako rad sa citatima, tako i izbor stilskih i izražajnih uzora. Po autorovom ‘pravilu’, ustalasani dramarurški tok gotovo svih njegovih ostvarenja ima svoju apoteozu u poslednjoj četvrtini kompozicije kada se stiču tematski, dinamički i fakturni sadržaji dela i kada muzika vlastitim jezikom, koncizno, jezgrovito i dejstveno izgovara svoju poruku, gotovo ‘poetski moto’. To je i najuzbudljiviji trenutak kompozicije kada se pažljivom slušaocu otvaraju njene muzičke i vanmuzičke poruke i čitaju skriveni palimpsesti.

Prve dve decenije novog milenijuma kompozitor je, opisavši krug svojih umetničkih i etičkih uzora, krenuo ka intraopusnoj komunikaciji sa vlastitom, već napisanom muzikom. To pokazuje njegov Povratak za violončelo i simfonijski orkestar (2002) u kome je rezimirao i ispitivao dejtvo i obuhvatnost vlastitog stila u statusu citata (Nagrada grada Beograda, 2003). Usledile su kompozicije Zeleni talasi za četiri harfe (2009), Senke snova i mora za ženski hor i orkestar (2011),  Fa—Mi—Ly za kamerni gudački orkestar i klavir (2013, verzija sa violom 2017), Melanholija za obou, violinu, violu, violončelo i klavir (2014, verzija za flautu, klavir i gudački orkestar, 2017), Revolt za hornu, i klavirski kvartet (2015) Les adieux  za violinu i klavir i Image za sopran i kamerni ansambl (2017). Sva ova dela iz raznih uglova i emotivnih stanja obnavljaju i preispituju zreli kompozitorov stil koje je u statusu ekspertskog poigravanja sa kompozicionom tehnikom, uvek sa nenametljivim sadržajem koji se može dovesti u vezu sa autorovom intimom (preko autocitata i ostalih čisto muzičkih ugledanja i parafraziranja), ali koji nije presudan za razumevanje i praćenje muzike jer ona, kao što je to uvek slučaj sa Mihajlovićevim delima, dejstvuje autonomno, snažno i u potpunosti autentično.

Nagrade

Među većim brojem nagrada koje je primio izdvajaju se:

• Stevan Hristić za najuspešniji diplomski rad iz kompozicije (Uvertira fantazija, 1970);
• Nagrada BEMUS-a za kompoziciju Preludio, Aria e Finale (1972);
• Oktobarska nagrada Beograda za kompoziciju Notturni (1984);
• Prva nagrada na Međunarodnoj tribini kompozitora za delo Mala žalosna muzika (1992);
• Prva nagrada Međunarodne tribine kompozitora za delo Silenzio (1996);
• Nagrada Stevan Mokranjac za kompoziciju Memento (1994);
• Nagrada grada Beograda za kompoziciju Povratak (2003).

Značajnija dela

• Solo-pesma Kiša za mecosopran i klavir (1966)
• Varijacije za klavir (1968)
• Gudački kvartet (1969)
• Uvertira fantasia za simfonijski orkestar (1970)
• Preludio, Aria e Finale za simfonijski orkestar, ed. Peters (1972)
• Četiri skice za violinu i kontrabas (1974)
• Lamentoso za klarinet, violinu i klavir (više verzija: sa flautom, violončelom…) (1977)
• Simfonijske metamorfoze (1978)
• Nokturna za hornu, duvački i gudački kvartet, ed. Brandstätter (1983)
• Pohvala svetu za mešoviti hor i orkestar (1983)
• Šta sanjam za sopran, bas i ženski hor (1984)
• Bagatele za violinu-solo, gudače i čembalo, ed. Brandstätter (verzije za solo violu, violončelo, sa klav.) (1986)
• More za mešoviti hor (1986)
• Prvi prelid za klavir, ed. Brandstätter (1986)
• Drugi i Treći prelid za klavir, ed. Brandstätter (1989)
• Elegija za gudače (verzija za violinu i klavir, ed. Brandstätter) (1990)
• Eine kleine Trauermusik  za flautu, obou, klarinet, fagot i klavir (1990)
• Memento za simfonijski orkestar, ed. Brandstätter (1993)
• Silenzio za ženski hor, kamerni orkestar i klavir (1996)
• Return – Povratak za violončelo i kamerni orkestar (2002)
• Zeleni talasi za četiri harfe (2009)
• Senke snova i mora za ženski hor i orkestar (2011)
• Fa-mi(ly) za gudače i klavir (2013)
• Melanholija za obou i klavirski kvartet, ed. Brandstätter (2014) (verzija: flauta, gudači i klavir, 2017)      
• Revolt za hornu i klavirski kvartet (2015)
  Les Adieux za violinu i klavir (2016)
• Image za copran, flautu, basklarinet, violinu, violončelo i klavir (2017)

Značajnija izvođenja 

• 2017, 08.11. Fa-mi(ly), verzija za violu, klavir i gudače, Saša Mirković, viola, Oliver Trindl, klavir, orkestar Metamorfozis, Sala skupštine grada, festival BUNT
• 2017, 07.04. Memento, Brandenburški državni orkestar, Frankfurt, dir. Hauard Grifits
• 2016, 01-03. 04 Les Adieux, Notturni, Melanholija, Elegija, Mala žalosna muzika, festivalski kamerni ansambli Operski auditorijum u Dižonu, Francuska, Festival kamerne muzike
• 2016, 15.07 Melanholija, Blanca Gleisner, Karel Boeschoten, Razvan Popovici, Lauri Kankkunen, Oliver Triendl, Festival kamerne muzike u Kumou, Finska
• 2015, 10.09. Elegija, Melanholija, Fa-mi(ly), Silenzio, Memento,  Autorski koncert, Kolarčeva zadužbina, Beograd, Hor i SO RTS, B.Suđić
• 2014, 21-28. 09 Lamentoso, Eine kleine Trauermusik, Notturni, Melanholija, Oliver Triendl, Amauri Coyetaux, Juilia Gallego, Jerome Guichard, Andrea Yucco, Ozgur Aydin, Herve Joulain, Harri Maki, Benjamin Marquise Gilmore, Vladimir Mendelssohn, Maja Bogdanović. Festival kamerne muzike u Kemptenu, Nemačka
• 2013, 21.02. Elegija, Gudači Briselske filharmonije, Teatar vodvilj, Brisel
• 2013, 20.03. Eine Kleine Trauermusik, The Lunaire Collective, Ian Hanger Recital Hall, Brizbejn, Australija
• 2010, 17.03. Memento, Jenska filharmonija, Frank Kramer, dir; Jena Volkshaus, Jena, Nemačka
• 2010,13.05. Lamentoso, Eine Kleine Trauermusik, Notturni, Silenzio, Bagatele, Elegija, Gudači Sv.Đorđa, G.Nikolić, Collegium musicum, B.Radovanović, Lj.Jovanović, A.Tasić, S.Krkuleski… Autogrski koncert, Hol NBS, Beograd
• 2009, Prelidi za klavir, Miloš Mihajlović, pobednik Međunarodnog pijanističkog takmišenja u Sidneju, Australija
• 2007, 05-06. 04. Bagatele, verzija za violu i gudače, Dejan Mlađenović, Camerata Serbica, Zvonimir Hačko, dir. Minoritensaal der Mariahilfer Kirche, Grac, Groser Festsaal des Palais Eschenbach, Beč, Austrija
• 2006, 20.04. Bagatele, Marija Špengler, Camerata Serbica, Bojan Suđić, sala Berlinske filharmonije, Berlin, Nemačka
• 2005, 05.04. Prelidi, Vladimir Milošević, Carnegie Hall, Njujork, SAD
• 2005, 25.04. Bagatele, Silenzio, Povratak, Memento, Marija Špengler, Ksenija Janković, Collegium musicum, Beogradska filharmonija, B.Suđić, autorski koncert
• 2004, 19.05. Prelidi, Lidija Bizjak, Steinway Hall, London, Velika Britanija
• 2004, 12.11. Notturni, Musikhost Sinfonietta, Pol Hoskins, dir. sala Konzervatorijuma u Odenzeu, Danska
• 2001, 09.06. Bagatele, Andri Probst, Orchestrina Chur, Hajnc Giršvajler, dir. Serneus, Tamins, Švajcarska
• 1995, 27.05. Eine kleine Trauermusik, ansambl Concordia, Bukurešt, Rumunija
• 1995, 16.06. Notturni, Eine kleine Trauermusik, Prel.Aria e Finale, Memento, Ansambl za novu muziku, Beogradska filharmonija, M.Jagušt, Autorski koncert,  Kolarčeva zadužbina, Beograd
• 1993, leto Tri prelida, Michael Finnissy, festival Svetski dani muzik (SIMC), Meksiko Siti, Meksiko
• 1989. 12.01. Simfonijske metamorfoze, Zagrebačka filharmonija, Aleksandar Spasić, sala Lisinski, Zagreb
• 1989, 28.10. Elegija, Slobodan Mirković, Anne de Dadelscu, Phäffikon, Nemačka…

Izvodi iz kritika

Harmonski-melodijski jezik Preludijuma, Arije i Finala je baziran na ekspresionističkim kvartnim strukturama sa melodijskim linijama kratkog daha i većih disonantnih skokova, ali se istovremeno (nesvesno) javljaju elementi Drugog Mesijanovog modusa koji će kasnije postati osnova Mihajlovićevog muzičkog jezika. U kontrapunktskim linijama javljaju se asocijacije na stare stilove, čak se u jednom momentu javlja ќvazi-citat’ muzike J.S.Baha. Mešanje orkestarskih boja ostvaruju melodijske linije koje se neprekidno talasaju, zgušnjavaju i razređuju, tako da orkestracija ima ne samo koloristički nego i tematski značaj budući da je tretirana kao samostalni konstruktivni i ekspresivni element.

Emotivni tonus Preludijuma, Arije i Finala prividno je lako čitljiv jer u prvom planu izražava usmerenje mladalačke energije ka lakoći pokreta i lucidnoj igri privlačne kombinatorike. Međutim, polistilistika oblika, harmonije, melodije i orkestracije krije bogatstvo emocija i atmosfera koje se izražavaju kroz simbole divergentno različitog porekla.

Marija Kovač

Primetna je, u Lamentosu i Notturnima, koje smo večeras slušali, jedna zajednička osobina: da grupa tonova postaje modus, i to određeni modus, te da ove svoje kompozicije Mihajlović ostvaruje širokim potezima četkice… takvim širokim potezima koji detalj, odnosno dorađenost mikrostrukture, zanemaruju u interesu celine koja treba da bude sagledana i prvim pogledom… Ali Mihajlovićeva jednostavnost, insistiranje na atmosferi, dejstvu, kroz sve to komunikativnost dela, nije postignuta mirno, ili da se bolje izrazim, bez obzira na kvalitet same muzičke supstvance. Naprotiv, baš konktretno oblikovanje zvučnih struktura, njihovi odnosi, raspored u vremenu i prostoru, čine umetničku vrednost Mihajlovićeve kompozicije koja ovo delo izdvaja iz standardne umetničke produkcije i obezbeđuje mu trajnost.

Srđan Hofman

Mala žalobna muzika Milana Mihajlovića je paradigma osvojenog postmodernističkog prostora koji je… realizuje kao metamuzički govor… u odnosu na postavljeni, tradicionalni muzički predmetni sloj…  Koliko god da je očekivana, Mocartova tema deluje kao šok izazvan činjenicom da se, zapravo, sve što je o njoj do tog trenutka rečeno, povlači pred njom samom. Iako, naravno, zadržava svoj glas koji je ostao i posle Mocartove teme, Mihajlović postavlja dilemu kojom ironijske momente okreće prema samom sebi i, pre svega, prema savremenom umetničkom miljeu. Nadilazeći time i postmodernistički postupak koji je primenio, Mihajlović u stvari govori o vrednosti istinskog umetničkog supstvrata – i Mocartovog, ali i svog – pred kojim uski okviri proklamovanog stila prestaju da imaju važnost.

Ana Stefanović

Mihajlovićeva umetnička priroda, i inače sklona lirizmu, lako je ‘prepoznala’ Tasovu tišinu i ozvučila je na način primeren vremenu, mentalitetu i sentimentu savremenog stvaraoca. Na momente vam se čini da Mihajlovićeva muzika i nije ‘muzika u tradicionalnom smislu reči’ (komentar kompozitora), već parfume i boja… Silenzio je kompozicija tehnički dorađena i plemenita u zvuku. Pleni skladom stihova i muzike, senčenjem teksta i psihološkim tumačenjem, asketskim horskim slogom, rafiniranošću instrumentalne podloge i diskretnom porukom. I, uopšte, kompozitorovim osećanjem za meru.

Ivana Vuksanović

… Njegovo kompoziciono majstorstvo oglasilo se i u ovom delu… Iz posvete proizilazi i tumačenje osnovnog raspoloženja Mementa definisanog osećanjem bespomočnosti pored agresivnim primitivizmom o rudimentarnim strastima – osećanjem svojstvenom Mokranjcu, koje je Mihajlović prepoznao i u sopstvenom doživljaju sveta kome svi pripadamo. U gradacionom usponu lučne forme zasnovane na nekoliko tematskih misli koje se zatim paralelno variraju, zvučna energija se preliva iz jedne instrumentalne grupe u drugu, oscilirajući u intenzitetu, ali ne ugrožavajući rastući napon gradacije, da bi se u kulminacionom žarištu oslobodila i izlila na slušaoce svu težinu akumulirane snage i beznađa.

Danijela Kulezić

Opčinjavajuće muzikalan, inspirisan i siguran u formalne odnose i dramaturgiju celine, Mihajlović je ostvario još jednu izvrsnu kompoziciju na tragu svog nevelikog, ali uvek visoko estetizovanog i do detalja ispisanog opusa. Standardi koje su, tokom osamdesetih, postavili on, Erić, Kulenović i Trajković…  u međuvremenu su postali ne samo poseban ‘govor’ beogradske postmoderne škole, već i jedna od najvažnijih tekovina srpske muzike druge polovine prošlog veka.  Fa-Mi-(Ly)  ‘sučeljava’ solo-kontrabas, klavir i gudače gradeći niz situacionih aluzivnih zvučnih ‘isečaka’ (iz života jedne porodice?) koje slaže i uklapa u veću sliku zatalasanog i uzbudljivog muzičkog toka… Fa-Mi-(Ly) i zvučno počiva na ovom skupu fonema: na tonovima FA i MI od kojih i potiče tonska građevina dela.

Zorica Premate

Značajna notna i audio izdanja

Notna izdanja

• Milan Mihajlović, Prelude, Aria and Finale (for Orchestra), Edition Peters.
• Milan Mihajlović, Drei Präludien (für Klavier Solo), Brandstätter, Keln.
• Milan Mihajlović, Notturni (für Horn, Bläserquartett und Streichquartett), Brandstätter, Keln.
• Milan Mihajlović, Melancholy (für Oboe, Violine, Viola, Violoncello und Klavier), Brandstätter, Keln.

Audio izdanja

• More, Šta sanjam, Milan Mihajlović, LP, PGP-RTB (1988)
• Milan Mihajlović, Eine kleine Trauermusik, SOKOJ MIC CD 201, (1995)
• Memento, Milan Mihajlović, PGP-RTS CD 431 425 (2005)
• Serija kompakt-diskova sa snimcima sa Međunarodne tribine kompozitora, UKS (počev od 2000)
• Internacionalni časopis za muziku Novi zvuk /New Sound (CD dodatak) uz br. 1. 5, 10, 22 i 24
  • Milan Mihajlović: Eine kleine Trauermusik – New Sound 101 (1993)
  • Milan Mihajlović: Memento – New Sound 104/105, 105 (1995)
  • Milan Mihajlović: Silenzio – New Sound 110 (1997)
  • Milan Mihajlović: Return – New Sound 122 (2003)
  • Milan Mihajlović: Notturni – New Sound 124 (2004)