Музиколошки кутак: Мелита Милин о Љубици Марић

У првом издању рубрике Музиколошки кутак, представљамо вам сегмент из једне врло вредне и дуго очекиване музиколошке студије. Реч је о књизи Љубица Марић: компоновање као градитељски чин ауторке др Мелите Милин, научног саветника у Музиколошком институту САНУ. Ово издање светлост дана је угледало прошле, 2018. године, а рад на њој је, посредно, према речима ауторке, трајао још од студентских дана.

  • Save

 

У предговору књиге, Мелита Милин је написала: 

Пишући ову књигу, ослањала сам се на своје раније радове, додавајући и већи број нових, до сада непознатих података и увида, али и коригујући неке раније омашке. Љубица Марић није волела да говори о свом животу ван компоновања и другог уметничког делања, па би монографија о њој имала врло танак биографски део да у њеној заоставштини која се чува у Архиву САНУ и Архиву Музиколошког института САНУ није остао знатан број докумената, пре свега преписке, на основу којих су се могли реконструисати неки важни догађаји из њеног живота и на тај начин посредно осветлити и њен композиторски рад, који је свакако примаран разлог за писање ове монографије.

Књига Љубица Марић: компоновање као градитељски чин, која је уједно и прва монографија посвећена овој композиторки, у српској музичкој и музиколошкој јавности дочекана је са заслуженим похвалама. Осим тога, часопис Музика класика је ово остварење наградила признањем за књигу године, а ми смо убеђени да она мора да се нађе у библиотеци сваког љубитеља српске уметничке музике.

Ауторка Мелита Милин је, за ову прилику, издвојила сегмент који говори о односу Љубице Марић према њеном духовном наслеђу.

 

И СРБИЈА И ВИЗАНТИЈА КАО ДУХОВНЕ ОТАЏБИНЕ

Ето зашто преплових мора, и сад
Пристижем у Визант, свети град. 
(из Јејтсовог Путовања у Визант)

Једноставним, а врло евокативним насловом једног од својих најзначајнијих остварења – Византијског концерта – Љубица Марић експлицитно упућује слушаоце на идејни (и идеални) свет у који се загледала. Као Вилијем Јејтс (William B. Yeats) у песми Путовање у Визант, она реагује на “завештања безвременог духа”, на непролазност вредности створених на врхунцу империје када је она била средиште европске цивилизације и када је, у доживљају ирског песника постојало хармонично јединство мисли, уметности, мистицизма и политике.[1] Имагинарна и идеализована, Византија је доживљена као шира духовна отаџбина, извор и “млеко духа нашега”.[2] Вук Куленовић је у Византијском концерту назрео пронађено време Византије (доводећи у везу Прустове „мадлене“ и гласове октоиха) и написао: „И ето темеља, и ту су нам корени. Једно скоро заборављено време, време наших предака, отворило је своје двери. Први пут додирнуто обасјалом испосничком руком, пробудило је своја висока звона и далеке, тајанствене гласове.“[3]

Треба одмах нагласити да, иако се значајан део опуса Љубице Марић повезује с Византијом и њеним културним зрачењем, било би погрешно говорити о инспирацији Љубице Марић византијском музиком, и то стога што се српско црквено појање од којег је полазила у низу својих дела не може поистоветити са византијским. Оно се, наиме, развило из византијског појања, стичући током времена специфичне мелодијско-ритмичке карактеристике. Заокупљена тајнама времена, пролазношћу и оним што успева да јој се одупре, Љубица Марић је упирала поглед ка дубинама прошлости, оном већ испуњеном времену које је за собом оставило драгоцене културне трагове. Било је зато сасвим природно што ју је привукла Византија, односно византијско наслеђе, при чему је била свесна да је српска култура његов значајан део. Сама композиторка објаснила је наслов свог клавирског концерта на следећи начин: „Назив ‘Византијски концерт’ треба само да означи порекло из оног моћног далеког корена чију једну слатку стабљику представља наш народ својим стваралачким духом.“[4]

Византијски концерт за клавир и оркестар је једино дело Љубице Марић које директно указује на Византију као тему или инспирацију а асоцијација на то моћно царство брзо се пренела и на остале три композиције циклуса Музика октоиха, како на ону која је претходила Византијском концерту –  Октоиху 1 – тако и на касније, Праг сна  и Ostinato super thema octoicha. Везу са Византијом нагласила је сама композиторка употребом грчког назива за осмогласник – октоих – како у наслову самог циклуса, тако и у наслову једнe од композиција у том циклусу, Ostinatu super thema octoicha. На тај начин је нешто од златног праха Византије прекрило и камерну кантату Праг сна, трећу композицију циклуса, која се од осталих  издваја не само по томе што није искључиво инструментална, јер има и битну вокалну компоненту, већ и по изабраном поетском тексту чија се надреалистичка имагинативност  срећно уклапа у звучно поље дискретног присуства осмогласја. Називајући свој клавирски концерт „Византијским“  и конципирањем напева из Октоиха као везивног ткива циклуса, Љубица Марић је изградила сложен, а препознатљив симбол Византије. Објашњење за то што је композиторка употребила назив „октоих“ уместо превода  на српски „осмогласник“, и поред тога што је своја дела засновала на напевима српског осмогласника који се разликују од византијског, могло би бити да је више желела да истакне своју повезаност са ширим културним подручјем – византијским, балканско-православним – него са ужим, искључиво српским.

  • Save
Љубица Марић (1909-2003)

[1] Повезивање ових дела Љубице Марић и Вилијама Батлера Јејтса могуће је начинити само на том  општем, духовном  плану, и не би га требало проширивати на суштинска значења Византијског концерта, с једне стране,и песама Путовање у Визант / Sailing to Byzantium (и Визант / Byzantium), с друге стране. Вид. и: Jacqueline Genet, „Byzantium“, Etudes irlandaises, 15-2, 1990, 37–53. Иначе, наслов Vers Byzance… концерта за виолу и гудачки оркестар (1984) Ивана Јевтића открива да је био инспирисан овом Јејтсовом песмом.

[2] Као што је већ на другом месту наведено,  у Архиву САНУ је сачуван лист папира на којем је Љубица Марић записала : „Телевизијском филму Византијски концерт који је пре десетак година сниман у црквама Пећке патријаршије на музику Љубице Марић, надахнуту српским Осмогласником, композитор је тада дала ову посвету: ‘Тлу, корену, пореклу, млеку духа нашег – посвећујем.’“  Оригинал таблице с текстом ове посвете чува се у досијеу Љубице Марић у Библиографском одељењу САНУ. Ауторка ове монографије верује да је композиторка свој Византијски концерт, а можда и целокупно стваралаштво, а не само ТВ филм о Византијском концерту, доживљавала као посвету „’Тлу, корену, пореклу, млеку духа нашег.“

[3] Из текста на корицама двоструког LP албума  Љубица Марић: Музика октоиха. Пасакаља. Песме простора, ПГП,  Београд 3130118.

[4] Д[рагослав] А[дамовић], „Љубица Марић: Покушавам да откријем оно што већ давно постоји у неким скривеним просторима“, Политика, 16. јуни 1963, стр. 19.

Напомена: Исечак из књиге објављен је са дозволом ауторке.

Књига се, у електронској верзији, може наћи на сајту Дигиталног архива САНУ, а у штампаној, у Музиколошком институту САНУ или боље снабдевеним књижарама. 

One comment on “Музиколошки кутак: Мелита Милин о Љубици Марић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *