Милоје Милојевић (1884-1946)

Живот

Милоје Милојевић

Рођен је 27. октобра 1884. у Београду. Имао је само пет година када је код Карла Мертла, члана оркестра Народног позоришта у Београду, почео да учи да свира виолину. Након очеве смрти породица се сели у Нови Сад и Милојевић тамо почиње школовање са трећим разредом Српске православне велике гимназије новосадске коју је матурирао 1904. године. У тој школи наставник музике био му је композитор Исидор Бајић (1878–1915). Од јесени 1904. до пролећа 1906. године похађао је три семестра на Филозофском факултету у Београду изучавајући германистику, упоредну књижевност, српски језик и књижевност и филозофију. Упоредо са тим студијима похађао је Српску музичку школу где је код Мокрањца учио музичко-теоријске предмете, а код Цветка Манојловића клавир. Од летњег семестра академске 1907/8. до летњег семестра 1909/10. године похађао је Филозофски факултет универзитета у Минхену где је студирао музикологију, књижевност и филозофију. Упоредо са тим на минхенској Музичкој академији студирао је композицију, клавир и дириговање. На Карловом универзитету у Прагу постао је први српски доктор музикологије 1925. године. Вративши се у Београд, деловао је, до 1939, као доцент и ванредни професор историје музике на Филозофском факултету. Паралелно је, и све до 1946, био професор и директор (1943-46) Музичке школе у Београду (некадашња Српска музичка школа). Године 1939. прешао је за редовног професора композиције и теоријских дисциплина на Музичкој академији у Београду. Умро је 16. јуна 1946. у Београду. Био је учесник Првог балканског рата. По избијању Првог светског рата додељен је (све до 1917) штабу Врховне команде. Са српском војском прешао је Албанију. По повратку у Београд након рата развио је изузетно богату музичку делатност композитора, музиколога, музичког критичара, фолклористе, музичког педагога, диригента и организатора музичког живота. Био је један од најутицајнијих музичких критичара у међуратном периоду у Београду.

Године 1925–1926. основао је, заједно с групом универзитетских наставника, Универзитетско камерно музичко удружење „ Collegium musicum ”. То Удружење одиграло је велику улогу у музичком животу међуратног Београда јер је од 21. априла 1926. до 15. марта 1940. „ Collegium musicum ” одржао 67 концерата на којима је изведено 417 композиција широког стилском усмерења (од барока и рококоа до дела Паула Хиндемита и Игора Стравинског). На тим концертима Милојевић је наступао као организатор, предавач, диригент и клавирски сарадник. У оквиру наведеног Друштва Милојевић је покренуо и уређивао нотну издавачку делатност од великог значаја. „ Collegium musicum ” је објавио низ дела савремених српских, словеначких и хрватских композитора, поред Милојевићевих композиција.

Године 1907. оженио се Иванком Милутиновић (1881–1975), соло певачицом и музичким педагогом. Имали су кћерку Гордану (1911–2003), пијанисткињу и музичког педагога. Њен син, Милојевићев унук, био је композитор и академик Властимир Трајковић (1947-2017), професор композиције и оркестрације на Факултету музичке уметности у Београду.

Музичка школа у Крагујевцу носи име др Милоја Милојевића.


Композициони стил

У почетној фази свога уметничког развоја на Милојевића су утицали композитори српске романтичарске националне школе (Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић). Студије у Минхену откриле су му немачки новоромантизам и музику Рихарда Штрауса. Утицај француског импресионизма био је пресудан у Милојевићевом стилском развоју, док га је боравак у Прагу, за време израде докторске дисертације, довео у контакт с авангардним чешким композиторима. У појединим делима дотакао се и експресионизма, али ипак током читавог живота не напушта склоност према националном стилу то јест музичком фолклору који остаје у основи његове уметничке музике.

Дисертацијом о хармонском језику у делима чешког композитора Беџиха Сметане одбрањеном 1925. године постао је први српски доктор музикологије. Најзначајнији је српски музички критичар и есејиста прве половине XX века и један од најзначајнијих критичара и музичких писаца у историји српске музике. Између 1908. и 1942. објавио је преко хиљаду музичких критика, студија, огледа, приказа, некролога и бележака на страницама великог броја дневних листова, књижевних и других часописа (Политика, Српски књижевни гласник, Музика, Звук). Широко образован, изузетно обавештен о кретањима у европској музици, и о оној авангардног дејства, познавалац немачке, француске, чешке и енглеске музиколошке литературе, Милоје Милојевић је писао јарким, егзалтираним, па и плакатским стилом који, међутим, није био на уштрб стручног и чињеничног слоја у његовим саставима.


Значајна дела

Сценска дела
Собарева метла, опера-балет (1923), балетска гротеска на надреалистички текст Марка Ристића

Оркестарска дела
Смрт мајке Југовића, симфонијска поема (1921)
Интима, свита за гудачки оркестар, оп. 56 (1939), свита за гудачки оркестар према мотиву ре-ла-до-ми-ла; у шест ставова осликана су неколика расположења што је сугерисано насловима ставова; остварена је целовитост структуре, као и занимљива звучна и колористичка оркестарска решења.

Клавирска и камерна музика
Четири комада за клавир, оп. 23 (1917), означавају прекретницу у историји српске клавирске литературе по својим уметничким вредностима.
Ритмичке гримасе, за клавир, оп. 47 (1935), Милојевићев искорак у експресионизам; у овом циклусу клавир се повремено третира као удараљка, на појединим местима нема ознаке за врсту такта, а хармонски аспект одликује напуштање тоналитета и појава кластера.
Камеје, за клавир, оп. 51 (1937–1942), стилско садејство неоромантизма и импресионизма
Мелодије и ритмови са домака Шаре, Дрима и Вардара, за клавир (1942)
Косовска свита, за клавир (1942)
Мелодије и ритмови са Балкана, за клавир, оп. 69 (1942)
Повардарска свита, за клавир (1942)
Мотиви са села, за клавир (1942)
Соната за виолину и клавир у х-молу, оп. 36 (1924)
Два гудачка квартета (Ге-дур, 1905. и це-мол, 1906); Квартет у Ге-дуру прво је дело тога жанра у српској музици.

Световна и духовна хорска музика
Дуго се поље зелени, мешовити хор, оп. 1. бр. 1 (1909)
Слутња, мешовити хор, оп. 1. бр. 2 (1912)
Пир илузија, оп. 35 (1924), на текстове Мирослава Крлеже
Муха и комарац, мешовити хор, оп. 40 (1930), његова најпопуларнија хорска композиција, духовити скерцандо на народни текст, обележен тонским сликањем; ефектна композиција с разлогом често поређена са Козаром Стевана Мокрањца.
Кратко опело у б-молу, за мушки хор (1920)
Видовданска причест, за два хора (1929)

Соло песме и симфонијски лид
Пред величанством природе, десет соло песама за глас и клавир (1908–1920); у овом циклусу се уочавају све стилске нијансе које карактеришу Милојевића као композитора овога жанра (реч је о српском романтичарском лиду, под утицајем Рихарда Штрауса, али и са елементима импресионизма); међу успелије песме убрајају се Јесења елегија, Песма орла, Јапан, Нимфа и Звона.
Песме на стихове француских песника за глас и клавир: La lettre, Berceuse triste, Prière, Hymne au soleil, L’heure exquise, La chanson du vent du mer (Писмо, Тужна успаванка, Молитва, Химна сунцу, Заносни час, Песма ветра с мора, 1917)
Три песме за високи глас и клавир, оп. 67 (1924–1942)
Гозба на ливади, лирска симфонија за глас и оркестар (1939), први је пример симфонијског лида у српској музици.


Значајна извођења

1. Јуна 1922. Београдска филхармонија под диригентским вођством самог композитора изводи симфонијску поему Смрт мајке Југовића
9. мај 1939. на Радију Београд у мају 1939, изведена је свита Интима. Дело је извео Велики оркестар радио Београда под управом Михаила Вукдраговића.
16. јануар 1940. Београдска филхармонија под управом Ловра Матачића јавно изводи Интиму.
13. јануар 1911. Београдско певачко друштво изводи хор Дуго се поље зелени.
7. јун 1914. Српско певачко друштво из Загреба под виђством диригента Милана Зуне изводи хор Слутња на такмичењу хорова у Сомбору.
18. мај 1930. на концерту хора “Станковић” (под управом Михаила Вукдраговића) изводи хор Муха и комарац.


Значајна издања (нотна и аудио издања)

Мелодије и ритмови са Балкана за клавир, оп. 69. св. 1. „Просвета”, Београд, 1946.
Муха и комарац, Редактор Милан Бајшански. „Рад”, Београд 1948.
Зборник хорских песама 4. Одговорни уредник Драгутин Чолић. Савез културно-просветних друштава НР Србије, Београд 1951. (Од М. Милојевића: Дуго се поље зелени.)
Минијатуре за клавир, оп. 2. „Просвета”, Београд 1956.
Хорске песме за школску омладину. Редакција Јован Бандур. „Просвета”, Београд 1956.
Миниjатуре за клавир, оп. 2. Редакција Гордане Трајковић-Милојевић.
„Просвета”, Београд 1965.
Muha i komarac. (B. i.), Beograd (1971).
Мелодије и ритмови са Балкана за клавир, оп. 69. Св. 1. „Просвета”, Београд, 1972.
Мелодије и ритмови са Балкана за клавир, оп. 69. Св. 2. „Просвета”, Београд, 1972.
U planini: četiri impresije za violinu i klavir, op. 62. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1979.
Tri pesme za visoki glas i klavir, op. 67. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1980.
Sobareva metla. Baletska groteska u jednom činu. (Tekst Marko Ristić.) Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1981.
Solo pesme za visoki glas i klavir, оp. 87, na stihove japanskih pesnika (nemački prepev Paul Lueth, srpskohrvatski prepev Miloje Milojević). Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1983.
Intima, svita za gudački orkestar po motivu re-la-do-mi-la, op. 56. Udruženje
kompozitora Srbije, Beograd 1984.
Dve pesme na tekst Franza Toussainta, za tenor, sopran, flautu, violu i klavir, op. 39a i op. 39b, Udruženje kompozitora Srbije, Beograd 1985.
Sonata za obou (ili violinu) i klavir, op. 76. Udruženje kompozitora Srbije, Beograd, 1991.
Композиције за виолину и клавир српских аутора. Карић фондација, Београд 1999.

Заступљен је у Антологији српске клавирске музике (I књига, I свеска, избор дела: Дејан Деспић, Властимир Перичић, Душан Трбојевић и Марија Ковач; редакција и коректура Милојевићевих композиција: Властимир Трајковић; Удружење композитора Србије, Београд 2005, стр. 30–96): Четири комада, оп. 23; Камеје, импресије за клавир, оп. 51. и Визије, оп. 65. Представљен је и у Антологији српске соло песме (I свеска, избор и предговор Ана Стефановић,
Удружење композитора Србије, Београд 2008, пп. 49–101): из циклуса Пред величанством природе: Нимфа, оп. 9. бр. 1; Јесења елегија, оп. 5. бр. 1; Молитва мајке Југовића звезди Даници, оп. 31. бр. 1; Заносни час, оп. 21. бр. 1; Бдење, оп. 22. бр. 1; Дал’ се сећаш и ти, оп. 46. бр. 1; Два Ал-Газалијева катрена, оп. 46. бр. 2; Две Дучићеве плаве легенде, оп. 34: Мала принцеза и Љубав; из циклуса Три песме за високи глас и клавир, оп. 67: Врло топли дан, оп. 67. бр. 1; Свирала од жада, две песме за тенор, сопран, флауту, виолу и клавир, оп. 39: Од када је отишла, У сенци наранџина листа; Пролећна киша, оп. 45. бр. 2).

Аудио издања
Хорска музика српских аутора, (изводи) Хор Радио телевизије Београд, диригент Боривоје Симић. Грамофонска плоча. „Хелидон”, Љубљана 1971. (Муха и комарац)
Милоје Милојевић, Нимфа Јапан Молитва мајке Југовића звезди Даници, (изводе) Љиљана Молнар-Талајић, сопран, и Нада Вујичић, клавир. Грамофонска плоча. Радио телевизија Београд (Едиција Антологија српске музике), Београд 1977.
Милоје Милојевић, Четири комада, (изводи) Андреја Прегер, клавир. Грамофонска плоча. Радио телевизија Београд, Београд 1977.
Милоје Милојевић, Минијатуре, оп. 2, Биљана Горуновић, клавир. Компакт-диск. Продукција грамофонских плоча Радио телевизије Србије, Београд 2001.
Музика српских композитора за виолончело и клавир, Душан Стојановић, виолончело, и Радмила Стојановић, клавир. Компакт-диск. Учитељски факултет Универзитета у Београду и Душан Стојановић, Београд 2009. (Нимфа, Божићна песма и Легенда о Јефимији).
Идентитети српске музике, XX–XXI век. Соло песме и дела за клавир. Компакт-диск.
Српска академија наука и уметности – Музиколошки институт САНУ, Београд 2010. (соло песме Нимфа и Јесења елегија, у извођењу Анете Илић, сопран, и Лидија Станковић, клавир).