О Новим звучним просторима са композиторком Иваном Стефановић

Почетком марта ове године одржана је промоција зборника Нови звучни простори (издање Центра за музичку акцију и Радио телевизије Србије, 2019), који је приредила музиколошкиња Зорица Премате. Овај зборник настао је на основу истоименог циклуса трибина одржаних у периоду од 2014. до 2019. године, на којима је представљено 34 дела 25 домаћих аутора, а у разговорима је учествовало преко 70 говорника. Садржаји ових разговора сачувани су на страницама зборника. Приређивачица зборника Зорица Премате уједно је била и модераторка скоро свих трибина, те једна од чланица тима сарадница, који поред ње чине и уреднице Трећег програма Радио Београда Ивана Неимаревић и Ксенија Стевановић, председница Удружења композитора Србије Ивана Тришић, те иницијаторка пројекта, композиторка и директорка Центра за музичку акцију Ивана Стефановић. Са Иваном Стефановић смо разговарали о трибинама, зборнику, важности савременог српског стваралаштва, али и подршци савременој уметности. На крају разговора прилажемо списак изведених композиција. Више о њима можете читати у зборнику, као и на сајту Центра за музичку акцију где можете и послушати снимке трибина и упустити се у сопствену авантуру истраживања нових простора звука и мишљења.

Драга Ивана, хвала што сте се одазвали позиву на разговор. На почетку бих волела да се осврнемо на покретање циклуса трибина Нови звучни простори. У уводном тексту зборника, поменули сте да је он настао по узору на сличне трибине које су раније организовали Удружење композитора Србије, Трећи програм, Музички информативни центар. Да ли бисте нас подсетили на тренутак у којем сте, са тимом сарадница, одлучили да је време за нову серију трибина?

Године 2014. сам одлучила да покушам да обновим трибине које су се некад одржавале и које су биле посвећене нови(ји)м делима савремених српских композитора. Да би се то догодило, било је потребно сачекати одговор конкурсне комисије за културна давања СОКОЈ-а. У случају да комисија није имала разумевања за мој предлог пројекта и да нисам добила тражена средства не бих покретала трибине. То произилази из мог поимања професионалног рада. Наиме, да би се ма који посао обављао професионално, потребно је да се за то створе услови, па и финансијски. У супротном професија би била доведена у питање.

Први разговор одржан је у каменој сали Радио Београда. Присутне су биле Зорица Премате, тада уредница на РБ2, Ксенија Стевановић и Ивана Неимаревић, музичке уреднице РБ3. Претходно сам обавила сличан разговор и са Иваном Тришић, председницом Удружења композитора. Тада је постављен оквир и физиономија трибинског програма тако да задовољава различите аспекте и критеријуме. Најпре оне који се односе на ауторе и њихово дело, на музикологе и музичке писце који припремају анализу изабраног дела, као и на извођаче – учеснике трибине, али и на профил програма РБ3 где се, према договору, трибине одложно емитују. Од самог почетка Зорица Премате је била особа без које трибине не би биле ово што су постале. Она је преузела на себе огроман део задатка, припрему и анализу дела о коме се говори и модерирање трибине.

Који су изазови са којима сте се сусретали у организацији трибина? Да ли се они махом односе на окупљање учесника, извођача, говорника, на проналажење институционалне, материјалне и техничке подршке или нешто треће?

Као и сваки посао и овај има своје креативне тренутке као и оне мање инспиративне али неопходне: техничке, организационе, административне… Тренутак када се одлучује о делу и аутору је најлепши део тог процеса. Занимљиво и изазовно је и проналажење адекватних говорника, оних који су највише и најдубље повезани са одабраном музиком и/или аутором. Што се тиче техничке реализације, та процедура после неког времена постаје рутинска, уиграна и не више онако стресна као што је била на почетку. Сада смо у тој фази.

На Трибинама су представљена дела ауторки и аутора различитих генерација, стилских опредељења, тематских интересовања, те разноврсни жанрови и форме извођачког састава. На који начин су одабирана дела која ће бити уврштена у програм и да ли су предлози долазили само од уредница или и од потенцијалних учесника/учесница? Да ли је разноликост укључених дела од почетка била циљ?

Најпре одговор на последње питање. Да, то је био циљ. Трибина је место где се приказује рецентна српска уметничка музичка продукција. А она, та продукција је екстремно разнолика! Ми уважавамо унутрашњу динамику саме музичке сцене, поштујемо њену унутрашњу разноврсност, индивидуалност, аутентичност. Трибине управо треба да одразе ту колоритну слику коју формирају многобројне ауторске личности и индивидуалност. У томе учествује и чињеница да неки наши уметници живе на различитим адресама у свету, да су изложени различитим искуствима, имају приступ различитим уметничким праксама, да учествују у разнородним уметничким и стилским процесима. Уреднице Трећег програма, председница Удружења композитора као и Зорица Премате и ја, предлажемо дела по принципу квалитета у оквиру свог жанра и по правилу то се дешава у потпуној сагласности.

Посебно су ми се допале оне трибине на којима су композиције биле изведене два пута: на почетку и након разговора. Дело звучи другачије пре и након приче о њему, чиме као да се додатно наглашава колико су интерпретација, тумачење и дискусија о делу конститутивни за начине на које га чујемо. У том смислу је и назив трибине индикативан и у њему видим не само асоцирање на нове просторе звука који се отварају са сваким новим музичким остварењем, већ и на то да се сами звучни простори шире и усложњавају онда када се дело доврши на различите начине у процесима слушања, што се чује у коментарима учесника, или када се наша пажња промени онда када сазнамо детаље о композиционим процесима и извођачким решењима. Очито, говор о музици је изразито важан, али се и даље истиче да није довољно присутан у нашој култури, односно да пажња савременом стваралаштву изостаје. Да ли мислите да је проблем у недостатку прилика (у виду догађаја, или штампаних/онлине „простора“ за писање) у којима тај говор може да се негује или тај проблем видите као спој више других фактора?

Веома ме радује што сте приметили значај поновљеног извођења. Када се укаже прилика, а то нажалост није тако често, да можемо да чујемо или изведемо два пута дело током једне трибине, то не пропустимо да урадимо. После првог емитовања, дело се анализира објашњава, тумачи а онда се пред публиком, непосредно протумачено, дело понавља још једанпут. Тада се, по правилу, догоди нешто драгоцено: као да се осети извесно померање. Укаже се нека врста „проширења“ простора дела, не само звучног него и значењског. У дело се утисне објашњење које је управо изговорено и, ма колико да слушалац мисли да је дело разумео, почиње да „отвара очи” за други слој, дубље разумевање. Догађало се да, уколико је у питању живо извођење композиције, чак и интерпретација добије неку нову димензију. Говор о музици је драгоцен. Он као да изоштри, или чак у извесној мери промени перцепцију дела. Одговор на питање зашто се код нас о музици не говори више, крајње је сложен, управо онако како сте описали. Али, бојим се да постоји још један фактор: наслућује се нека врста тихог омаловажавања савременог стваралаштва. Не бих могла никако да се сложим. Наше савремено стваралаштво изнедрило је бројна сјајна дела а наши композитори, у земљи и свету, добили су за то своје стваралаштво бројна признања. Зато сам изузетно задовољна што смо у трибине укључили велики број музиколога, посебно младих, који сада говоре о новим делима српске музике. Међу њима има и оних којима та тема често није била у фокусу.

Чини се да је ова потреба да се о музици говори важна не само због публике и креирања атмосфере знања и информисаног говора о музици, већ и да Трибине имају значај као прилика композиторима и композиторкама да чују повратне информације о свом делу. Из Ваше перспективе, не само као организаторке, већ и ауторке чије је дело (Велики камен) представљено на Трибини, колико је ова врста дијалога важна за даљи рад стваралаца – да ли неки од њих имају одјека у том смислу да остају као подстицај, мотив, идеја или инспирација за реализацију неких других остварења?

Од велике је важности да аутор чује реакцију на своје дело. Дела нису само звучне арабеске. Она представљају поруке аутора којима се остварује комуникацијски круг. Реакција аудиторијума не мора да подразумева неко огромно одобравање, аплауз и цвеће. Али тишина која наступи после (про)изведеног дела је неподношљива и крајње дестимулативна. Да, од огромног значаја је што композитори/композиторке чују шта о њиховом раду мисле други, колеге, извођачи, музиколози. И што то остане доступно, записано, објављено на сајту www.cma.org.rs а од недавно и у објављеном зборнику „Нови звучни простори“. Да ли ће као последица тог разговора настати неко ново дело – то ми се не чини вероватно, али сам сигурна да је атмосфера која се ствара у амбијенту трибинских разговора, атмосфера пажње, фокусираности и заинтересованости за дело – од капиталног значаја за уметника, ствараоца.

Својим усмерењем на стручне разговоре о делима, процесима компоновања, ауторским поетикама и извођачким перспективама, Трибине су оријентисане ка ужем кругу музичке заједнице. Да ли је идеја да оне и остану усмерене на струку?

За сада испуњавамо празнину која прати настанак нових дела, недостатак стручне критике, коментара, приказа, уопште реакције. И, за сада, пробамо да подигнемо ниво заинтересованости за савремено стваралаштво у професионалним круговима. Покушаћемо да ојачамо наш мали тим и да проширимо број сарадника. Са новим и младим људима можда ће се родити и нове идеје. Савремена музика наших аутора наставља да се ствара а ми да је пратимо.

Важну улогу у организацији Трибина имају уреднице Трећег програма Радио Београда, Ксенија Стевановић и Ивана Неимаревић. И сами сте се налазили у сличној улози, као прва и дугогодишња уредница Радионице звука, емисије која је на специфичан начин неговала модернистичке тенденције у звучној уметности. Чини ми се да је тај предани, уреднички посао врло важан данас, када треба умети усмерити ухо и снаћи се у преобиљу информација и меандрирањима савременог стваралаштва, а да је простор радио таласа ипак, у односу на доминантно визуелну културу, поље релативно веће слободе, или бар могућности за више алтернативних гласова. Како Ви посматрате уреднички позив и значај радио емисија и подкаста данас?

Управо уреднички посао је тај који јако „усмерава ухо“, како кажете. У томе се крије и највећа уредничка одговорност. Када су трибине Нови звучни простори у питању, као и њихово емитовање на Трећем програму Радио Београда, сматрам да је најважније да се сачува широк и објективни угао посматрања. Нису трибине ту да диктирају развој српске музике, оне су ту да прате, нотирају и забележе шта се у аутентичном стваралачком простору дешава. Најважнији критеријум код избора дела је њихов квалитет, без обзира на стилску оријентацију, жанр, правац, извођачки састав или личне преференције. Радио, сам по себи, изванредно је важан медиј. Мислим да ће опстати чак и после хаотичног преобликовања света коме присуствујемо, мада ће се можда преселити на неке друге платформе. Подкаст је одличан нови алат, могућност да се усагласе обавезе, дневни ритам и тренуци концентрације на аудио садржај. Веома важна форма комуникације.

С обзиром на то да овај разговор водимо у доба пандемије, хтела бих да се осврнемо на актуелну ситуацију. У првим данима, показало се колико је друштво зависно од професионалаца пре свега на пољу здравства, али и услужних делатности, који луксуз остајања код куће немају. Појавила се нада да ће и након кризе обновљено поштовање за њих опстати и да ће бити вредновани на прави начин. Показало се, такође, да је једна од првих стратегија борбе са изазовима самоизолације, као кључне мере заштите и одговорности у време кризе усмерење на уметничке садржаје. Са друге стране, брзо након тога видело се да су уметници, поготово они без сталних институционалних позиција, у незавидној позицији у овим околностима, како из конкретних немогућности да наступају, тако и због стопирања актуелних пројектних конкурса, од којих многи директно зависе. У оним границама размишљања о будућности које намеће ова непредвидива ситуација, да ли сматрате да одређене лекције можемо да научимо и да се подсетимо да уметници и радници у култури не могу да зависе од једнократних и неизвесних планова, као ни од променљивих услова тржишта, већ да садржаји које захваљујући њима добијамо завређују озбиљнији вид планске, системске и дугорочне подршке?

Пандемија и непредвидљива планетарна криза кроз коју пролазимо могла би нас научити многим корисним лекцијама, не само научити него и припремити, иницирати нове системе подршке, ојачати имагинацију, идеје, пронаћи нове форме. Млађе генерације, посебно они,треба да се спреме за будућност која долази или је можда већ почела. То ће се у неким друштвима и десити. Али услов за тако нешто је да доносиоци одлука имају капацитет, образовање и разумевање за питања културе, посебно стваралаштва. Наше друштво, нажалост, не спада у ту категорију. Урушавање институција културе је почело и пре кризе. О томе сведочи брзопотезна и неопростива реакција Градског секретаријата за културу који је поништио конкурс који је и онако требало да распореди средства намењена години која је у току. На тај начин стотине потенцијалних добитника средстава на том конкурсу, уметника свих профила као и радника у култури, остало је без средстава за живот и рад. Министарству културе и информисања је било потребно више недеља само да обећају да ће самостални, тј. уметници без сталног запослења, добити помоћ од државе, да би на крају, на дан када разговарамо (30.4.2020) и то постало неизвесно. Ребаланс буџета који је управо донет, не да није повећао већ је смањио финансије за културу. Остало је да се помоћ у културном сектору сакупља у оквиру појединачних уметничких удружења или СОКОЈ-а, на пример. За разлику од земаља које су још на почетку заразе схватиле како ће то погодити део уметеничке популације и одмах реаговале. Истовремено, некадашњи Југоконцерт, садашњи ЦЕБЕФ, недавно је организовао и, наравно, финансирао из буџетских средстава, концерт неког певача лаких нота, уз изношење на светлост улице драгоценог концертног клавира Скупштине града. Али, зашто би смо очекивали да је вредност тог Steinway-а клавира позната доносиоцима оваквих одлука? То што нас у време пандемије светске установе културе, као што су Метрополитен, Бољшој театар, Ројал Опера, Берлинска или Бечка филхармоније „хране“ најбољим снимцима својих представа и извођења значи само то да ћемо после свега о свету знати више и да ће наши културни захтеви и потребе бити још изоштренији. Врло је утешно што у нашој средини има сјајних људи који би могли одлично да реорганизују систем планирања, финансирања и подршке уметностима као и култури уопште. Само, не видим да су они тренутно у позицији да то и ураде.

Разговор водила Марија Маглов

Композиције изведене у циклусу Нови звучни простори:

Александра Вребалов: Beyond Zero / Изван нуле за гудачки квартет и траку, уз документарни филм Била Морисона
Ђуро Живковић: Аскетска беседа за мецосопран и камерни ансамбл
Владимир Тошић: Медиал 623. Рондо за симфонијски оркестар
Бранка Поповић: Петроград камерна опера
Мирјана Живковић: Две романтичне песме за мецосопран и камерни оркестар; Балада о пољу за виолину и камерни оркестар
Срђан Хофман: Гледајући у огледала Аниша Капура за две озвучене харфе и Logic Pro Software Plug-ins
Милан Михајловић: Меланхолија за обоу/флауту гудачки трио и клавир. Револт (Бунт) за хорну, гудачки трио и клавир
Светлана Савић: Заробљена за женски хор и електронику
Југослав Бошњак: Свемир симфонијска фантазија
Рајко Максимовић: Можда спава за сопран и камерни оркестар
Владан Радовановић: Сидерал за четворогласни мешовити хор гудачки оркестар и клавир
Исидора Жебељан: Клин чорба надреалистичка бајка за октет
Дејан Деспић: А Cinque дувачки квинтет
Властимир Трајковић: Шпанска свита / Сећања из детињства за флауту и 15 гудача
Светлана Мараш: Dirty Thoughts / Прљаве мисли за инструментални ансамбл и електронику
Зоран Ерић: Списак бр. 1 за виолу соло
Катарина Миљковић: Кап / Drop за фагот и електронику
Милица Ђорђевић: Рђа за камерни ансамбл
Ивана Стефановић: Велики камен радиофонска поема
Срђан Хофман: Кроз кутије звука 1 за виолину, кларинет, клавир и електронику. Кроз кутије звука 2 за клавир и електронику
Милош Заткалик: Бука у унутрашњој тишини за флауту, обоу, кларинет, удараљке и клавир
Јасна Величковић: Композиције за инструмент Великон
Миша Савић: Train Remix за аудио-инсталацију. За Наду за клавир
Бранка Поповић: Музика југа / Music of the South за камерни ансамбл
Дејан Деспић: Поп Ћира и поп Спира комична опера у два чина
Марко Никодијевић: Absolutio postludijum за симфонијски оркестар
Иван Бркљачић: Љубав! концерт за саксофон и оркестар
Зоран Ерић: Списак бр. 2 за симфонијски оркестар
Ивана Огњановић: Lonesome Skyscraper / Усамљени небодер за симфонијски оркестар и електронику
Ана Соколовић: And I need a room to receive five thousand people with raised glasses… or… what a glorious day the birds are singing Alleluia за 15 инструмената

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.