Импулсивност стваралачког чина: Интервју са Југом К. Марковићем

  • Save

Ове недеље у нашој „галерији“ излажемо портет на коме је приказан маркантни стваралачки лик Југа Константина Марковића. Реч је о младом аутору који гради запажену композиторску каријеру и у европским оквирима о чему сведоче значајне награде и премијерна извођења његових дела од стране како еминентних ансамбала за савремену музику, тако и радио хорова и симфонијских оркестара.
У разговору који смо летос водили са Југом К. Марковићем између осталог можете да сазнате зашто га посебно интересује естетска шареноликост, због чега му је веома важна интуиција у стваралачком процесу и како да приступимо слушању савремене музике.

Шта је пробудило у теби жељу да постанеш композитор?

На то питање немам егзактан одговор. Но постојање клавира у нашем стану је дефинитивно играло битну улогу у развијању предиспозиције ка компоновању и ка бављењу музиком уопште.

Како би дефинисао естетику/поетику/стилистику сопственог опуса?

Моја музика је врло еклектична. Не само уоквиру мог опуса, већ често и у оквиру једне композиције. Потпуно допуштам разичитим утицајима да ме обузму и утичу на мене. Штавише, естетска шареноликост је нешто што ме посебно занима и нешто што често и радо експлоатишем у својој музици. Те различите естетике/стилови/композициони језици круцијални су чиниоци у музичкој драматургији мојих дела.

Из којих извора црпиш инсипирацију? Чиме је највише подстакнута твоја креативност?

Инспирацију црпим из музичких извора. Јако ретко је налазим у нечему што није повезано са музиком или звуком. Оно што највише подстиче моју креативност је управо креативност других композитора, правих мајстора и фасцинација њиховим огромним талентима и достигнућима.

Како се одвија код тебе стваралачки процес? Да ли је блискији Шенберговој идеји целине или циљаном трагању Стравинског, или пак имаш другачији приступ чину компоновања?

Мој стваралачки процес је врло импулсиван. Трудим се да се лишим било које намере и предубеђења. Осим свесне импулсивности јаку битну улогу игра интуиција и одсуство чврстог и униформног композиционог система. Управо то одсуство система видим као велику предност. Стваралачки процес је за мене нешто што зависи од мноштва подсвесних фактора. Не покушавам да мистификујем композициони процес, али такође ни не желим да му приступам рационалистички и позитивистички.

Чему стремиш у својима делима као уметник и композитор? Имаш ли неку посебну идеју водиљу или више њих?

Стремим искрености и посвећености.

Какво мишљење имаш о питању херметичности и комуникативности у савременим делима класичне музике? На који начин приступаш томе проблему у својим композицијама?

Не бавим се много овом темом када пишем музику. Ако је композитор искрен у својој музичкој замисли његова музика ће неминовно искомуницирати са неким (не са свима, нити треба да комуницира са свима). На концерте своје музике скоро увек зовем мноштво пријатеља који немају везе са музиком нити имају икакво музичко образовање. Не могу да гарантујем да ће им се моја музика допасти (или пак нека друга савремена музика која је на програму), али могу свакако да пробам да их укључим у то што радим и то врло радо чиним. Другим речима, ја пишем за себе и битно ми је да моја музика и ја комуницирамо. Након тога задовољство ми је када (и ако) она комуницира са неким другим и увек се радо потрудим да обезбедим могућност да се тако нешто деси.
Што се тиче генералне херметичности савремене музике и њене комуникативности то много зависи од естетских праваца, композиционих школа итд. Нису све савремене музике подједнако неприступачне (тј. приступачне). Некада то одлази и предалеко, у очигледни интелектуализам и резултира сегрегацијом и академским елитизмом. Но са друге стране, ја не мислим да је савремена музика нешто што треба да буде лако „сварљиво“ и само по себи приступачно. Око најбољих ствари треба често да се потрудимо и да им приступимо без предубеђења и ега, да будемо стрпљиви и отворени. Само тако можемо да створимо подлогу да се створи емоционална комуникација и конекција између слушаоца и музике. А на крају, то се можда деси, а можда се и не деси. Ако се не деси, то не треба да промени наш начин слушања и конзумирања уметности. Слушалачка лењости даје подстрек шунду и даје ветар у леђа симплификованим популистичким решењима.

Можеш ли нам описати твоја искуства са светом музике у иностранству и упоредити са тренутном ситуацијом на домаћој класичној музичкој сцени? У којој мери је могуће да стасавају и афирмишу се младе генерације композитора у нашој земљи? Какав је тај однос према твоме еснафу у страним државама?

Сцена класичне савремене музике код нас се јако разликује од исте у иностранству (када кажем иностранство углавном мислим на западну Европу и ЕУ уопште). Као прво и основно, ми не можемо економски и тржишно да парирамо западној Европи и то се, хтели ми – не хтели, рефлектује на класичној музици и највише прелама на уметничкој и културној сцени. Бивамо маргинализовани и наш рад врло често нема никаквог еха у иностранству. Могућности у иностранству су много веће, прилика за извођењем има много више, институције су много повезаније, ансамбли много више сарађују са композиторима, државе и фондације потпомажу музичаре, постоје прилике за грантове, стипендије итд. У Србији смо тренутно неколико светлосних година далеко од рецимо Немачке по свим овим питањима које сам навео. Затим, у иностранству су композитори (углавном) третирани као професионалци који пишу музику за одређени хонорар и уз врло јасне информације о врсти ангажмана и организацији око извођења. Код нас се често од извођача чује реченица ¬„е ај ми пишеш нашто за …“ као да нису свесни да је мени потребно неколико месеци да напишем једну композицију и да морам од нечега да живим за то време и да се таквим приступом омаловажава мој позив. Такође, из мог досадашњег искуства, код нас се све ради са пресијом и на брзину, са недовољно проба итд., и на крају се сви задовољавамо солидним/коректним извођењем, што НИЈЕ довољно. Ја желим да извођење буде фантастично, јер нема разлога да не буде тако ако се ради о правим професионалцима. Ми немамо мањак талентованих, школованих и вештих музичара, али имамо мањак професионалног односа према савременој музици.

Колико ти наруџбине диктирају одабир састава и формално/садржинских елемената при компоновању, а колико је то ствар слободног нахођења? Да ли ти стваралачки пут трасирају превасходно поруџбине или више пишеш према унутрашњим импулсима? Или је то неодвојиво у твоме раду?

Наруџбине диктирају одабир састава скоро увек. У сигурно 90 посто случајева. Но ја то не видим ни као препреку нити као отежавајуће околности, напротив. Подједнако ме занимају скоро све рекомбинације инструмената, вокално-инструментална, симфонијска музика итд., тако да унапред јасно формиран пројекат који подразумева одређени конкретан инструментални састав само чини ствар лакшим за мене. То се не коси са мојим унутрашњим импулсима. Ја ћу увек наћин начин да се изразим без обзира да ли је у питању рецимо гудачки квартет или пак симфонијско дело.
Наравно да постоје неки састави према којима гајим посебан афинитет и у којима бих посебно волео да се опробам. То је, на пример, концерт за клавир и оркестар. Но то ће сачекати неку конкретну прилику или боља времена. Нема разлога да се срља у пројекте које је тешко реализовати.

Радиш ли тренутно на некој новој композицији? Јесу ли у плану нека извођења твојих дела у наредном периоду?

Тренутно радим на две композиције. Прва је музика за камерни састав од 12 инструмената под називом Kammerkonzert no.2. Ову композицију ће извести Ensemble InterContemporain у Јуну 2019. у IRCAM-у, у Паризу у оквиру фестивала ManiFeste. Друга композиција је за сопран и велики симфонијски оркестар и у питању је пројекат у сарадњи са Gulbenkian фондацијом из Лисабона и ENOA мрежом (European Network of Opea Academies). Премијера је заказана за Јул 2019. у Лисабону.

Разговор водио: Стефан Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.