Топ пет опера домаћих композитора

Строго узевши, опера на српској сцени тек је недавно навршила пун век. У поређењу са њеним пет векова дугим западно-европским историјатом, који броји више хиљада дела ове врсте, и документује смела експериментисања унутар оперског жанра, бројне његове реформе, најузвишенија музичка достигнућа као и ужасавајуће неуспеле продукције, наша је оперска баштина сразмерно сиромашна. Ипак, за ових сто година можемо се такође похвалити неким изванредним делима, који по музичкој успелости и драмској остварености могу стајати равноправно са било којим класиком италијанског, немачког, руског и француског репертоара. У овом чланку издвојићемо нека од тих дела, у виду листе лишене хијерархије.

На уранку (Станислав Бинички, 1903)

И да у питању није прва наша изведена опера, што је самим тим чини важним делом историје српске музике, На уранку би имала више него заслужено место на овој листи. Писано по либрету Бранислава Нушића, дело се бави архајском темом историјске борбе Срба против Турака, окупираних против окупатора. Ова опера опевава, путем локализоване сеоске драме, једну ширу историјску ситуацију и борбу која се, са перспективе писања дела на самом почетку 20. века, окончала тек релативно недавно и још увек је обитавала у живом сећању старијих генерација. Иако дели тематику са другим раним делом српске опере, Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, оствареност опере На уранку је у сваком погледу на вишем нивоу. Музика, прожета топлим локалним колоритом старог српског сеоског фолклора и оријенталних мелизама, није лишена ни тренутака грандиозне драматичности потпуно у духу италијанског веризма. Но, по премијери, опера сусрела са неким и не тако похвалним критикама, као што је било мишљење изражено у листу Штампа: „Композитор нам није дао мелодију, није никако остао у истом жанру, највише је имитовао Вагнера, уносио је и талијанске мотиве, местимице је било и српских, али су то већином позната места… Комад се састоји из самих прелаза, и његова хетерогеност је таква да и поред најбоље воље ми нисмо могли наћи један непрекидно спроведен мотив.” Доста концизнија и нешто духовитија, али једнако оштра, била је реплика другог критичара, који је изјавио: „У нашега Сташе, чујеш мало Вагнера, мало тамбураше…“. У Биничкову одбрану стао је Бранислав Нушић: „Иако мало по броју, оно што је Бинички дао – наше је. Он је од оних наших музичара и композитора који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Биничкове песме одликују се народним колоритом. Све што је имао, све што је могао дати, Бинички је приложио културном развитку и напретку свог народа“. О лепоти и пријемчивости композиторових мелодија сведочи и чињеница коју је у једном интервјуу изнео сам композитор, а то је да су одређене арије из опере у једном тренутку постале и део кафанског репертоара.

Са данашње позиције, чини се да преовлађује мишљење да је синтеза српског фолклора, источњачког мелоса и западноевропских оперских тековина била успешна. Иако се као најзначајније нумере издвајају страствена арија окрутног локалног аге Реџепа, „Кад би знала дилбер Стано“ и Станкина једноставна песма „Тамо за том гором“, често запостављен је складан и дирљив љубавни дует Станке и Радета. Под утицајем веристичке опере, радња дела је компактна и складно уоквирена музичким мотивом мујезинске молитве – у непуних сат времена ликови се представљају, централни сукоб поставља, а затим се по кратком поступку и разрешава у изненадном и трагичном расплету. „На уранку“ је живописна, упечатљива слика начина живота и система који је готово пет векова био сурова реалност на балканским просторима, а данас се чини као удаљен сан.

Покондирена тиква (Миховил Логар, 1956)

Нико се још увек у историји српске музике није примакао једноставној раздраганости и музичком хумору композитора Миховила Логара. Стога и није случајно да се једним од његових најбољих музичко-сценских дела сматра фарса у три чина, Покондирена тиква. Писана према познатој драми Јована Стерије Поповића (коју је у либрето преточио Хуго Клајн), ова опера представља необичан иступак у историји наше музике, као дело чији либрето у потпуности одговара духу буфо опере из 18. века – са типским ликовима, заменама идентитета, и заплетом чија су окосница минорне породичне сплетке. Ипак, истакнут елемент пародије приближава ову оперу тековинама 20. века. У том смислу највише се истиче главни лик, удовица Фема, чије су сталешке претензије и основа драме и предмет поруге у овој причи. Фемино опонашање ноблес говора, инфузираног елементима италијанског, француског и немачког, музички карикира типичне линије виртуозних арија из италијанске опере, но оно се ипак, према речима Властимира Перичића, пре претвара у „бурлескно извештачене колоратуре“.

Комедију о класним стремљењима, сеоском животу и човечјој уобразиљи, прати карактеристична Логарова питорескна оркестрација, с обиљем ефеката који у потпуности заокружују ову музичку фарсу.

Симонида (Станојло Рајичић, 1957–1968)

Настала по мотивима драме Краљева јесен Милутина Бојића (у преради Јосипа Колунџића), Симонида представља значајан пример умереног модернизма са средине 20. века, који проналази инспирацију у удаљеном добу српске средњевековне државе. Радња опере се, наиме, одвија на двору краља Милутина 1314. године, а усмерена је на комплексну психолошку драму међуљудских и породичних односа, која истовремено и функционише као коментар шире, нестабилне политичке ситуације коју чине корумпирана власт и страдања народа. Рајичићев рад на опери трајао је годинама и она је била изложена већем броју преправки и дорада, те је од оригиналне једночине драме прво претворена у двочину оперу, затим трочинку, да би, напослетку, у последњој верзији из 1967. године поново постала дело у једном чину, са 12 сцена и прологом. Иако Властимир Перичић примећује да је дело овим поступком изгубило нешто од своје монументалности, он такође коректно процењује да овај поступак доноси на драмском интензитету, те се ово данас узима као дефинитвна, коначна верзија Симониде. Тако је ово дело које је отпочело, како Перичић каже, као „оперски спектакл традиционалног типа”, напослетку трансформисано у „музичку драму савременог доба”.

Иако се инспирише средњевековном историјом, Симонида се не ослања на архаични музички израз, који другде у ово време евоцирају композитори попут Љубице Марић. Ово дело се, заправо, врло јасно угледа на романтичарску музичку драму, али писану у школи Мусоргског или Вердија, пре него Вагнера. Опера је зато прокомпонована, али су сцене (и понеке нумере) веома јасно разграничене и истакнуте унутар музичко-драмског тока. Вокалне деонице, угледајући се на Коњовићев приступ, израстају из флексије говорне речи, а богати оркестарски парт је ту да на одређеним местима додатно потцрта драмски и емоционални набој одређених сцена. Као разрађена, интензивна психолошка драма и студија једног анти-хероја, коју одређени музиколози с разлогом упоређују са титаном руске опере Борисом Годуновим, ово дело нема премца у српској оперској литератури, осим, наравно, када је реч о опери Сутон.

Сутон (Стеван Христић, 1925)

Занимљива је историја Сутона, опере чији интегрални снимак још увек није остварен, те је тренутно доступна само свита из наведеног, дописаног балетског чина. Године 2016, Христићев нечитак рукопис је преписан, партитура дела је реконструисана, изгубљеном балетском чину се након пола века ушло у траг, и ово дело је поновно изведено у свом комплетном облику на сцени Опере и театра „Мадленијанум“. Но, још увек не постоји аудио запис комплетног дела.

Радња драме Сутон (чији је аутор Иво Војновић) смештена је у последње госпарско домаћинство у Дубровнику, 1832. године. Како каже Павле, млада јунакиња ове драме: „Полако, полако увукла се пропаст у јадну ову кућу”. Дани властелинства су одавно прошли, а иако се укућани претварају да је њихово имућство још увек на снази, суочавају се са трагичном пропашћу читавог једног начина живота и нестанком свога сталежа. Ова симболистичка драма психолошких превирања сажета је у несрећну љубавну причу двоје младих, припадника различитих друштвених класа, младог кмета капетана Луја и најмлађе ћерке дубровачке владике, Павле.

Војновићево дело, преточено у музику, резултирало је првом и једином лирском музичком драмом у историји српске музике. Опера је, како и одговара интимној атмосфери комада на коме је заснована, камерна, и у потпуности лишена хорских нумера. Доступан снимак три плесне свите из опере, балетског дивертисмана који је додат делу 1956. године, открива питорескну музичку мисао, на тренутке разиграну, помпезну и драматичну. Одређени елементи, као што су сажетост драме, и њен трагичан крај, приближавају Сутон и веристичкој опери, еклектичан музички језик понегде подсећа и на руску националну школу. Богата оркестрација, Христићев композиторски печат, својом разрађеношћу допуњује и дочарава мисли и осећања ликова, а и преноси симболе из оригиналног комада у виду музичких лајтмотива, подвлачећи основну мисао која је у сржи овог необичног и деликатног дела: „Сутон је за тугу.”

Коштана (Петар Коњовић, 1931)

Као што се истоимени позоришни комад Боре Станковића сматра једним од његових најбољих дела, тако се и ова музичка драма Петра Коњовића убраја у сам врхунац композиторовог опуса. Велику улогу у овоме игра тематика Коштане, у исти мах провокативна и поетична. Како пише Стана Ђурић Клајн: „ …композитор је неизбежно био упућен на то да у својим најбољим делима уметнички уобличава пре свега болове и дертове, севдах, резигнацију, жал за младошћу, за прошлошћу, судбинске одређености и патње које, опет, све извиру из једне прадавне, далеке, тешке и тмурне народне осећајности“.

Коштана истражује, тако, теме руралног живота у патријархалном друштву, подређеност жена у оваквој околини, као и нестабилне друштвене односе маргинализованих етничких група и доминантне заједнице. Оно што оперу издваја у односу на Станковићев комад јесте Коњовићев фокус на психолошко профилисање ликова, уместо придржавања оквира оперских архетипа. Лик Коштане је за Коњовића централан, те он за њу дописује целу једну сцену у којој са финесом портретише лик несрећне младе девојке заточене у очекивањима породице и околине. Будући да је и оригинално дело Боре Станковића подразумевало музику, те је носило поднаслов „комад из врањског живота са песмама“, Коњовић је мудро задржао одређен број песама из оригинала, уз понеке модификације, а додао је и низ песама из своје збирке Моја земља – „Дуде, мори”, „Ева, Ева Кауркиња”, „Зашто, Сике, зашто мужа да превариш”… Тренутци у којима се ове песме певају представљају неке од најефектнијих драмских и емоционалних детаља ове опере – када се изнад заоштреног, позноромантичсрског оркестарског парта и напрегнутих ариоза лелујаво извију једноставне народне песме прошаране оријеталном колоритом. Врањански фолклор проткива саму срж дела, а наведене песме уплетене су у музички наратив тако да у потпуности одговарају духу сцене, или како би осветлиле унутрашња стања ликова, од којих су два централна старац Митке, онај који у овој драми најинтимније проживљава жал за младошћу, и његова дружбеница, Коштана, чији је нежан, гипак и очаравајући глас управо симбол тих неухватљивих, пролазних а истовремено вечних вредности – младости и лепоте.

Коштана је оперско дело које спаја снажан локални колорит врањанске песме, игре, и живописност старих говора и обичаја са дубоким и тешким темама које промишљају изгубљену младост и несрећну, а неизбежну судбину проказаног појединца.

Пише: Тиса Јукић

One comment on “Топ пет опера домаћих композитора

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.