Даворин Јенко (1835–1914)

Живот

 

Даворин Јенко

Рођен 9. новембра 1835. године у Даворју код Крања под именом Мартин. Музику је учио приватно упоредо са похађањем гимназије у Љубљани и Трсту. Док је био на студијама права у Бечу постаје хоровођа Словеначког певачког друштва у Бечу (1859-1862), за које пише своја прва хорска дела. Из Беча прелази у Панчево 1863. године где води Српско црквено певачко друштво до 1865. године када прелази у Београд да би преузео Београдско певачко друштво након смрти Корнелија Станковића. Упоредо са тим, Јенко је био на месту капелника Народног позоришта у Београду до 1902. године када одлази у пензију и напушта јавну уметничку активност. Враћа се у Љубљану 1910. године, где је и преминуо четири године касније, 25. новембра 1914. године.

Био је изабран за члана Српског ученог друштва 1865. године, а 1887. године за члана Српске краљевске академије (претече Српске академије наука и уметности). Уз композиторски рад, Јенко је у српском музичком животу оставио значајан траг као хорски и позоришни диригент, али и организатор и васпитач оркестра Народног позоришта у Београду. У периоду након смрти Корнелија Станковића, а пре појаве Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца, Даворин Јенко је био кључна фигура која је обликовала музички живот српске престонице.

Данас у Београду једна музичка школа носи његово име. Већ 16 година у Београду се сваког фебруара одржава Међународно музичко такмичење “Даворин Јенко”.

Из представе Маркова сабља за коју је Јенко писао музику, узета је песма Боже правде (на текст Јована Ђорђевића) која је 1882. године постала званична химна тадашње Краљевине Србије. Након проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године Боже правде је чинила део химне уз словеначку химну Напреј заставе славе, коју је такође компоновао Јенко, и хрватску химну Лијепа наша. Од 2006. године Боже правде је и званична химна Републике Србије. Песма Напреј заставе славе била је словеначка химна до 1989. године, када ју је заменила Здрављица. Данас је службена песма словеначке војске.


Композициони стил

Даворин Јенко је један од првих и најзначајнијих романтичара у словеначкој музици. У његовим раним делима огледа се утицај немачких мајстора романтике. Током времена проведеног у Србији Јенко је све више улазио у дух српског музичког фолклора, примењујући га не само у виду цитата већ и у оригиналном стваралаштву. Његова дела се одликују једноставном и пластичном мелодиком, као и добром композиционом техником са јаким смислом за оркестарски звук и прегледност форме.


Значајна дела

Хорови

  • Струнам
  • Побратимја
  • Напреј, заставе славе (1860)
  • Сабљо моја димискијо
  • Што ћутиш, Србине тужни
  • Богови силни (1863, из музике за драму Сеоба Србаља)
  • Двори Даворови
  • Устај, устај Србине
  • Дун’те ветри

Оперета

  • Врачара (1882)

Музика за комаде с певањем

  • Ђидо (1892, драма Јанка Веселиновића)

Музика за позоришне драме

  • Сеоба Србаља (1863, драма Ђуре Јакшића)
  • Маркова сабља (драма Јована Ђорђевића)
  • Прбислав и Божана (1894, драма Драгутина Илића)
  • Потера (драма Јанка Веселиновића и Илије Станојевића)
  • Девојачка клетва (драма Љ. Петровића)

Увертире

  • Косово (1872)
  • Милан (1877)
  • Српкиња (1887)
  • Александар

Соло песме

  • Укор (“Где си душо, где си рано…”)
  • Млада Јелка


Изводи из критика

„Што Јенковој музици даје нарочиту драж и вредност, што је у нашој души тако прикладна и што је тако лепо разумемо и волимо, јесте народни језик, којим говори његова уметност; јер из његових мотива истиче чиста народна словенска душа. Народни мотиви огледају се у свима његовим музичким радовима; његова је музика већим делом израз народне душе, народног осећања, зато и годи толико духу и укусу нашем“. (Поzориште, 1887; преузето из текста Даворин Јенко – Аутор две химне Гордане Крајачић)


Значајна извођења

Напреј заставе славе, на речи Симона Јенка, написана 1860. године у Бечу, извело је Словеначко певачко друштво под управом аутора.  


Линкови и литература

Даворин Јенко, сајт Ризница српска