U iščekivanju premijernog izvođenja kompozicije Nula za šest glasova na Muzičkom bijenalu u Zagrebu (13–22. april 2023), razgovarali smo sa kompozitorom Jugom Markovićem o važnosti glasa u njegovom opusu i, naročito, u poslednjih nekoliko godina. Kao poslednje u uspešnom nizu Markovićevih vokalnih ostvarenja, delo Nula će se naći na koncertu BALKAN AFFAIRS, gde će ga sastav Neue Vocalsolisten iz Štutgarta izvesti zajedno sa delima drugih mladih kompozitora iz regiona.
Možete li nam opisati mesto i ulogu glasa u Vašem opusu?
Glas igra jednu od glavnih uloga u mom radu poslednjih godina. Od 2016 godine, kada sam napisao Srpske ljubavne pesme (za sopran i gudački kvartet) kao i Ultraterreno (za dva ženska glasa i klavir) mislim da nije prošla nijedna godina bez vokalnog dela, uključujući i ovu 2023 – od horske muzike, preko solističkih vokalnih sastava, glasa u ansamblu do solo glasa s elektronikom.
Glas je stalno prisutan u mom radu ali se moj pristup njemu i konteksti u kojima ga koristim često i naglo menjaju. Ljudski glas me navodi i inspiriše da istražujem i rizikujem (npr Nirvana, za hor, 2017 ili Defiant walks barefoot, za glas i elektroniku, 2021); ali isto tako i da nanovo proživljavam tradiciju i da u njoj tražim mesto u kome se udobno i prirodno osećam – npr. već pomenute Srpske ljubavne pesme ili pak Pet tragova (za hor, 2019).
Bitno je naglasiti da moj pristup glasu nije uniforman već puno zavisi od konteksta u kome radim i za koji radim kao i od toga da li radim sa specifičnim izvođačem.
Kako biste opisali odnos između glasa kao zvučnog, materijalnog i telesnog fenomena i teksta / verbalnog sadržaja koji glas treba da izvede?
Pre svega, verujem da je odnos teksta i zvuka tj. teksta i muzike arbitraran. Njihova konekcija funkcioniše na jednom ličnom, subjektivnom, proizvoljnom, intuitivnom, simboličnom i pre svega mističnom nivou.
Veza između glasa i verbalnog sadržaja koju on iznosi nije apsolutna ali je u slučaju dobre muzike jaka i deluje neraskidivo.
Kada komponujete za glas, da li imate u vidu određenog izvođača, tip glasa ili vrstu izvođenja ili je češće slučaj da polazite od ideje kojoj bi izvođači različitog kalibra trebalo da se prilagode?
Oba. Zavisi od praktičnih stvari. Ukoliko unapred znam ko će biti izvođač a da pritom i znam da ćemo imati mogućnost da razgovaramo, probamo i zajedno posvetimo neko vreme ”traženju” – u tom slučaju komponujem za specifičnu osobu i osobenosti njenog glasa. Ukoliko za vreme projekta nema tih mogućnosti, pogotovo vremena za saradnju “jedan na jedan” i istraživanje, tada komponujem za generalni tip glasa. No i u ovom drugom slučaju su mi potrebne osnovne informacije, kao što su tip glasa, raspon, lage, komfor zone i sl.
Poslednjih godina mi je ovaj prvi pristup saradnje interesantniji i inspirativniji, naročito posle vrlo uspešne i zanimljive saradnje sa pevačicom Teom Šoti sa kojom sam radio na kompoziciji Defiant walks barefoot i u čijem smo stvaranju oboje i učestvovali i uživali. Gotovo sve kompozicione odluke u toj vokalnoj deonici usko su vezane za Tein glas i njegove specifičnosti.
U Vašim delima primetan je istančan odnos prema prostornosti izvođenja i telesnosti izvođača. Kada komponujete za glas, koliko je to ujedno komponovanje i za telo koje se kreće, gestikulira, diše, greši…?
Kao i u jednom od prethodnih pitanja, moj odgovor je dvojak.
Nekada je za mene glas samo glas i zanima me samo njegovo zvučanje. Glas kao zvuk potpuno odvojen i izolovan od telesnosti. U tome ima nečeg univerzalnog i simboličnog što me jako privlači.
Sa druge strane, kao što si i sama rekla, u mojoj muzici često postoji i odnos prema telesnosti izvođača. Taj odnos postoji onda kada medijum tj. izvođač uzima ulogu jednog konkretno bića tj. onda kada uzima jedan specifični identitet a ne predstavlja samo generalni medijum. Telesnost je prisutna onda kada se kroz glas obraća mikro a ne makro kosmos. Takav je slučaj npr u incidAnces (za glas i tri instrumenta, na tekstove Danila Harmsa, 2017) ili pak već pomenutom Defiant walks barefoot.
U poslednje vreme posvetili ste se i istraživanju glasa u polju elektroakustičke muzike. Kako gledate na širenje spektra mogućnosti glasa proširenim vokalnim tehnikama ili tehnološkim sredstvima?
Ono što nazivamo proširenim glasom je zapravo prirodan gest koji je ”proširen” samo iz ugla naše vrste muzike. Takav glas je nešto sa čime sam odrastao, a moje interesovanje i afinitet ka njemu ne dolaze iz tradicije (savremene) klasične muzike već iz sveta metala, pogotovo njegovih agresivnijih pravaca (death, black).
Ne želim da kažem da ja u svojoj muzici upotrebljavam baš takve načine pevanja (kao u blek i det metalu) već da je moj odnos ka ”nekonvencionalnoj” upotrebi glasa umnogome formiran sa strane. Ljudski glas u muzici može da ima razne pojavne oblike, a evropska klasična tradicija pevanja je samo jedan od mnoštva izraza.
U tom polju najrazličitijih mogućnosti elektronikom procesuiran glas je nešto što me posebno zanima. Naročito su mi interesantne reference i veze koje se kroz mogu praviti sa drugim muzičkim pravcima u kojima je ozvučeni i elektronski izmenjeni glas stalno prisutan. Neka od tih istraživanja u tom pravcu započeta su u Defiant walks barefoot i značajno su podstaknuta saradnjom sa već pomenutom Teom Šoti čije vokalno iskustvo dolazi iz elektronske muzike, džeza i eksperimentalne improvizovane muzike.
Elektronikom i glasovima ću se ponovo baviti već ove godine u novoj kompoziciji za barokni hor i elektroniku (u saradnji sa Irkamom i Muzičkim centrom baroka Versaja).
Razgovarala: Bojana Radovanović
Website: https://www.jugmarkovic.com/