Impulsivnost stvaralačkog čina: intervju sa Jugom K. Markovićem

  • Save

Ove nedelje u našoj „galeriji“ izlažemo portet na kome je prikazan markantni stvaralački lik Juga Konstantina Markovića. Reč je o mladom autoru koji gradi zapaženu kompozitorsku karijeru i u evropskim okvirima o čemu svedoče značajne nagrade i premijerna izvođenja njegovih dela od strane kako eminentnih ansambala za savremenu muziku, tako i radio horova i simfonijskih orkestara.

U razgovoru koji smo letos vodili sa Jugom K. Markovićem između ostalog možete da saznate zašto ga posebno interesuje estetska šarenolikost, zbog čega mu je veoma važna intuicija u stvaralačkom procesu i kako da pristupimo slušanju savremene muzike.

Šta je probudilo u tebi želju da postaneš kompozitor?

Na to pitanje nemam egzaktan odgovor. No postojanje klavira u našem stanu je definitivno igralo bitnu ulogu u razvijanju predispozicije ka komponovanju i ka bavljenju muzikom uopšte.

Kako bi definisao estetiku/poetiku/stilistiku sopstvenog opusa?

Moja muzika je vrlo eklektična. Ne samo uokviru mog opusa, već često i u okviru jedne kompozicije. Potpuno dopuštam razičitim uticajima da me obuzmu i utiču na mene. Štaviše, estetska šarenolikost je nešto što me posebno zanima i nešto što često i rado eksploatišem u svojoj muzici. Te različite estetike/stilovi/kompozicioni jezici krucijalni su činioci u muzičkoj dramaturgiji mojih dela.

Iz kojih izvora crpiš insipiraciju? Čime je najviše podstaknuta tvoja kreativnost?

Inspiraciju crpim iz muzičkih izvora. Jako retko je nalazim u nečemu što nije povezano sa muzikom ili zvukom. Ono što najviše podstiče moju kreativnost je upravo kreativnost drugih kompozitora, pravih majstora i fascinacija njihovim ogromnim talentima i dostignućima.

Kako se odvija kod tebe stvaralački proces?  Da li je bliskiji Šenbergovoj ideji celine ili ciljanom traganju Stravinskog, ili pak imaš drugačiji pristup činu komponovanja?

Moj stvaralački proces je vrlo impulsivan. Trudim se da se lišim bilo koje namere i predubeđenja. Osim svesne impulsivnosti jaku bitnu ulogu igra intuicija i odsustvo čvrstog i uniformnog kompozicionog sistema. Upravo to odsustvo sistema vidim kao veliku prednost. Stvaralački proces je za mene nešto što zavisi od mnoštva podsvesnih faktora. Ne pokušavam da mistifikujem kompozicioni proces, ali takođe ni ne želim da mu pristupam racionalistički i pozitivistički.

Čemu stremiš u svojima delima kao umetnik i kompozitor? Imaš li neku posebnu ideju vodilju ili više njih?

Stremim iskrenosti i posvećenosti.

Kakvo mišljenje imaš o pitanju hermetičnosti i komunikativnosti u savremenim delima klasične muzike? Na koji način pristupaš tome problemu u svojim kompozicijama?

Ne bavim se mnogo ovom temom kada pišem muziku. Ako je kompozitor iskren u svojoj muzičkoj zamisli njegova muzika će neminovno iskomunicirati sa nekim (ne sa svima, niti treba da komunicira sa svima). Na koncerte svoje muzike skoro uvek zovem mnoštvo prijatelja koji nemaju veze sa muzikom niti imaju ikakvo muzičko obrazovanje. Ne mogu da garantujem da će im se moja muzika dopasti (ili pak neka druga savremena muzika koja je na programu), ali mogu svakako da probam da ih uključim u to što radim i to vrlo  rado činim. Drugim rečima, ja pišem za sebe i bitno mi je da moja muzika i ja komuniciramo. Nakon toga zadovoljstvo mi je kada (i ako) ona komunicira sa nekim drugim i uvek se rado potrudim da obezbedim mogućnost da se tako nešto desi.

Što se tiče generalne hermetičnosti savremene muzike i njene komunikativnosti to mnogo zavisi od estetskih pravaca, kompozicionih škola itd. Nisu sve savremene muzike podjednako nepristupačne (tj. pristupačne). Nekada to odlazi i predaleko, u očigledni intelektualizam i rezultira segregacijom i akademskim elitizmom. No sa druge strane, ja ne mislim da je savremena muzika  nešto što treba da bude lako „svarljivo“ i samo po sebi pristupačno. Oko najboljih stvari treba često da se potrudimo i da im pristupimo bez predubeđenja i ega, da budemo strpljivi i otvoreni. Samo tako možemo da stvorimo podlogu da se stvori emocionalna komunikacija i konekcija između slušaoca i muzike. A na kraju, to se možda desi, a možda se i ne desi.  Ako se ne desi, to ne treba da promeni naš način slušanja i konzumiranja umetnosti. Slušalačka lenjosti daje podstrek šundu i daje vetar u leđa simplifikovanim populističkim rešenjima.

Možeš li nam opisati tvoja iskustva sa svetom muzike u inostranstvu i uporediti sa trenutnom situacijom na domaćoj klasičnoj muzičkoj sceni? U kojoj meri je moguće da stasavaju i afirmišu se mlade generacije kompozitora u našoj zemlji? Kakav je taj odnos prema tvome esnafu u stranim državama? 

Scena klasične savremene muzike kod nas se jako razlikuje od iste u inostranstvu (kada kažem inostranstvo uglavnom mislim na zapadnu Evropu i EU uopšte). Kao prvo i osnovno, mi ne možemo ekonomski i tržišno da pariramo zapadnoj Evropi i to se, hteli mi – ne hteli, reflektuje  na klasičnoj muzici i najviše prelama na umetničkoj i kulturnoj sceni. Bivamo marginalizovani i naš rad vrlo često nema nikakvog eha u inostranstvu. Mogućnosti u inostranstvu su mnogo veće, prilika za izvođenjem ima mnogo više, institucije su mnogo povezanije, ansambli mnogo više sarađuju sa kompozitorima, države i fondacije potpomažu muzičare, postoje prilike za grantove, stipendije itd. U Srbiji smo trenutno nekoliko svetlosnih godina daleko od recimo Nemačke po svim ovim pitanjima koje sam naveo. Zatim, u inostranstvu su kompozitori (uglavnom) tretirani kao profesionalci koji pišu muziku za određeni honorar i uz vrlo jasne informacije o vrsti angažmana i organizaciji oko izvođenja. Kod nas se često od izvođača čuje rečenica ­„e aj mi pišeš našto zа …“  kao da nisu svesni da je meni potrebno nekoliko meseci da napišem jednu kompoziciju i da moram od nečega da živim za to vreme i da se takvim pristupom omalovažava moj poziv. Takođe, iz mog dosadašnjeg iskustva, kod nas se sve radi sa presijom i na brzinu, sa nedovoljno proba itd., i na kraju se svi zadovoljavamo solidnim/korektnim izvođenjem, što NIJE dovoljno. Ja želim da izvođenje bude fantastično, jer nema razloga da ne bude tako ako se radi o pravim profesionalcima. Mi nemamo manjak talentovanih, školovanih i veštih muzičara, ali imamo manjak profesionalnog odnosa prema savremenoj muzici.

Koliko ti narudžbine diktiraju odabir sastava i formalno/sadržinskih elemenata pri komponovanju, a koliko je to stvar slobodnog nahođenja? Da li ti stvaralački put trasiraju prevashodno porudžbine ili više pišeš prema unutrašnjim impulsima? Ili je to neodvojivo u tvome radu?

Narudžbine diktiraju odabir sastava skoro uvek. U sigurno 90 posto slučajeva. No ja to ne vidim ni kao prepreku niti kao otežavajuće okolnosti, naprotiv. Podjednako me zanimaju skoro sve rekombinacije instrumenata, vokalno-instrumentalna, simfonijska muzika itd., tako da unapred jasno formiran projekat koji podrazumeva određeni konkretan instrumentalni sastav samo čini stvar lakšim za mene.  To se ne kosi sa mojim unutrašnjim impulsima. Ja ću uvek naćin način da se izrazim bez obzira da li je u pitanju recimo gudački kvartet ili pak simfonijsko delo.

Naravno da postoje neki sastavi prema kojima gajim poseban afinitet i u kojima bih posebno  voleo da se oprobam. To je npr. koncert za klavir i orkestar. No to će sačekati neku konkretnu priliku ili bolja vremena. Nema razloga da se srlja u projekte koje je teško realizovati.

Radiš li trenutno na nekoj novoj kompoziciji? Jesu li u planu neka izvođenja tvojih dela u narednom periodu?

Trenutno radim na dve kompozicije. Prva je muzika za kamerni sastav od 12 instrumenata pod nazivom Kammerkonzert no.2 Ovu kompoziciju će izvesti Ensemble InterContemporain u Junu 2019.  u  IRCAM-u u Parizu u okviru festivala ManiFeste.  Druga kompozicija je za sopran i veliki simfonijski orkestar i u pitanju je projekat u saradnji sa Gulbenkian fondacijom iz Lisabona i ENOA mrežom (European Network of Opea Academies). Premijera je zakazana za Jul 2019. u Lisabonu.



Razgovor vodio: Stefan Savić

Leave a Reply

Your email address will not be published.