Nekoliko reči o saradnji kompozitora Enrika Josifa i flautiste Miodraga Azanjca

„Retko se dešava da se u umetniku, izvođaču tako skladno, tako naponski, moćno objedinjuje i stvaralačko i izvođačko i misaono i estetsko i etičko u tonskom iskazu i obnoviteljsko i reformno i sve to povezano sa flautom, počev od njenih mitsko sakralnih davnina preko antike do današnjih desakralizovanih brzina, kao što je to u slučaju flautiste Miodraga Azanjcaˮ.
Enriko Josif

„Stvaralac koji iz tradicije i njene suštinske pesme, crpi najživotnije sokove, ostvario je delo koje je po svom arhetipsko-utopijskom jezgru izuzetno samosvojno i putokazno. (…) Ovom novom vizijom flautskog zvuka, dosegnutom u delima za flautu E[nrika] Josifa, izvršena je ontologizacija umetnosti flaute na našem tluˮ.
Miodrag Azanjac

Članak Dva seva munje u našoj muzičkoj žabokrečini Pavla Stefanovića (1901–1985), koji svedoči o autorovoj percepciji čuvenog koncerta iz 1954. godine na kome su izvedena dela Dušana Radića (1929–2010) i Enrika Josifa (1924–2003), vrlo nam je poznat. Moglo bi reći da njegov naslov i dalje odzvučava. Međutim, postavlja se pitanje: U kojoj meri danas zaista poznajemo stvaralačku poetiku Enrika Josifa? Pre nego što dočekamo 2024. godinu, u kojoj će se – verujemo – obeležavanjem stogodišnjice rođenja kompozitora otvoriti značajna muzička pitanja, ovom prilikom ćemo osvetliti pojedine aspekte plodotvorne saradnje kompozitora Enrika Josifa i flautiste Miodraga Azanjca (1932‒1997), uspostavljene na liniji kompozitor – izvođač i, samim tim, „flautski jezikˮ kompozitora.

Nekoliko čvrstih niti spajale su dve ličnosti koje su – svaka u svom domenu – ostavile važne tragove u istoriji srpske muzike. Među njima je, najpre, umetnost zvučanja i sviranja flaute. Borislav Čičovački je istakao da je flauta bila „najomiljeniji kompozitorov instrument”, a sam Azanjac je tvrdio da je Enriko Josif „kompozitor flaute, a ne kompozitor za flautu”, jer „on piše dela za flautu koja zahtevaju novo znanje o flauti i traganje za novom poetikom i novim načinom sviranja, a ne zadovoljava se već postojećimˮ. Ovaj instrument (u svojim različitim registarskim varijantama) intrigirao je Enrika Josifa zbog svoje specifične izražajnosti, koju je renomirani flautista Miodrag Azanjac svojom interpretaciojom na jedinstven način ispoljavao, inicirajući time nastanak Joifovih dela, koja je kasnije premijerno izvodio.

Miodrag Azanjac, dugogodišnji profesor flaute na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koncertni solista, prvi flautista Beogradske filharmonije i član Beogradskog duvačkog kvinteta, studirao je u klasi Jakova Srejovića (1904–1996) i usavršavao se kod vodećih flautista svog doba u Parizu i Sijeni. Osim zamašnog unapređenja flautskog izvođaštva u Srbiji, Azanjačev doprinos srpskom flautizmu ogleda se i u pogledu razvoja, tačnije, „evropeizacije” srpske flautske pedagogije. On se dominantno odvijao u Horu flauta, jedinstvenoj formaciji čiji je osnivač i umetnički rukovodilac, odnosno, dirigent bio upravo Miodrag Azanjac.

  • Save
Miodrag Azanjac

Beogradski Hor flauta osnovan je 1977. godine, a činili su ga studenti Fakulteta muzičke umetnosti, mladi flautisti/učenici i profesori srednjih muzičkih škola. Zapažene nastupe Hora flauta u Beogradu, Opatiji i na koncertima u organizaciji Radio Beograda, pratila je i podržavala stručna javnost. Mnogi autori apostrofiraju činjenicu da je Hor flauta bio izuzetna pojava u srpskoj ali i evropskoj umetnosti flaute, koja je, inspirišući brojne naše autore (na primer, Enrika Josifa, Ingeborg Bugarinović [1953], Granu Stojković [1955] i Ivanu Stefanović [1948]) da svoje kompozicije posvete ovom ansamblu, posledično doprinela širenju flautskog repertoara. Na taj način je podstaknuto profilisanje „flautskog jezika” naših muzičkih stvaralaca, koji se kretao od „tradicionalnog” tretmana instrumen(a)ta do korišćenja proširenih flautskih tehnika. Zbog toga se možemo složiti sa uvreženim mišljenjem da je Hor flauta predstavljao jedinstvenu zajednicu srpskih flautista i kompozitora, budući da je (premijerno) izvođenje dela naših autora bila jedna od dominantnih linija njegovog delovanja.

Prema navodima flautistkinje Stanislave Vuksanović, prvo delo za Hor flauta Miodraga Azanjca napisao je akademik Enriko Josif 1978. godine: kompozicija Dozivanja za dve trube, harfu i hor flauta, dakle, poseduje i istorijsku vrednost. Osim Josifa, kao značajan kompozitor dela za flautu i Hor flauta prepoznaje se studentkinja Enrika Josifa, Ingeborg Bugarinović, autorka brojnih „flautskih” kompozicija među kojima su Frula za hor flauta, gudački kvintet, kvintet limenih duvača i harfu (1979), Smrt Crnog Đorđa za hor flauta i tenor solo (1980), Koralna fantazija za hor flauta (1981), kao i „projekat” Flautski ikonostas naroda srpskog. Ingeborg Bugarinović je uradila i transkripcije već postojećih dela različitih evropskih autora za ovaj jedinstven ansambl. Njen aranžman pojedinih segmenata Bahove (Johann Sebastian Bach, 1685–1750) Umetnosti fuge BWV 1080 mogli smo nedavno da čujemo na festivalu BUNT. 7.0 u izvođenju ansambla Flautino Lola klasik, osnovanog 2010. godine pod umetničkim rukovodstvom flautiste Ljubiše Jovanovića (1957); ovaj kamerni sastav predstavlja svojevrsnog nastavljača izvođačke tradicije Azanjčevog Hora flauta.

  • Save
Enriko Josif

Pri razmatranju odnosa Josifa i Azanjca, ključno je istaći da je naklonost prema umetničkom iskazu onog „Drugog” bila obostrana. Takve vrste priznanja sasvim se jasno iščitavaju iz pisanih tragova, koji su znatnog formata. Na primer, Enriko Josif je zabeležio da je Azanjac „pevač tonske svirale” i kao takav je „prvi među prvima kod nas i ne samo kod nas”. „Filozofska misaonostˮ, koju Josip Andreis pripisuje Josifovoj poetici, može se dovesti u vezu sa Azanjčevim promišljanjima o muzici. Već je Azanjac, kao autor brojnih napisa u kojima je razmatrao estetičko-poetička pitanja o flautskom zvuku, (srpskoj) umetnosti flaute i muzici uopšte, prepoznao Josifovu pozciju u (srpskom) flautizmu, ističući da je „svetska flautska moderna značajno obogaćena jednom izvornom pritokom, beogradskom flautskom modernom, čiji se dah i duh nalaze u tvorevinama za flautu Enrika Josifa: u Baladi, Snoviđenjima, Hamletu, Psalmodijama”.

Osim navedenih dela – Balada za solo flautu (1970), Snoviđenja za flautu, harfu i klavir (1964), Hamlet, scenske vizije za flautu, čembalo i violu da gamba (1969), Psalmodija I i Psalmodija II za solo za flautu (1970) – iz Josifovog „flautskog opusa” možemo izdvojiti i Lirsku simfoniju za četiri flaute, harfu i gudački orkestar (1956), Znakove II za flautu, čembalo, harfu, violončelo i hor flauta (1987), Pesmena govorenja za flautu, hor flauta i violončelo (1988), Epski napev za hor flauta i violončelo (1988) Largo nobile za dve flaute i harfu (s. a.), Monodiju za flautu i harfu (s. a.), Pesmu za glas, flautu i harfu (s. a.), Zapis za dve flaute (s. a.), Ditpih za hor flauta i klavir (s. a.) i Pevanja za hor flauta i trube (s. a.). U njima se prepoznaje, prema rečima Zorice Premate, „neobarokno savremeno muzičko pismo”, koje podrazumeva, sa jedne strane, „larpurlartističko tretiranje zvuka kao lepote za sebe” (Josip Andreis) a sa druge, opredeljenost „za melodiju (…), kontinuitet čovekovog pevanja” (Miodrag Azanjac), psalmodično „pevanje” i „pesmeno govorenje” (Psalmodija I, Psalmodija II, Pevanja, Pesmena govorenja), za monodiju i narativni govor (Balada), barokno polifono tkanje, lirizam (Lirska simfonija), modalnost (Balada, Psalmodija I, Psalmodija II), postupke koji odaju „utisak stalnog improvizovanja” (Vlastimir Peričić) i (neo)impresionistički zvučni kolorit, naročito uočljiv u Snoviđenjima i Lirskoj simfoniji.

Poslušajmo stavove Lugubre i Ditiramb iz Lirske simfonije Enrika Josifa, koji se danas samostalno izvode u aranžmanu za hor flauta i harfu:

Piše: Marija Tomić

Leave a Reply

Your email address will not be published.